Pendrek, pare i propaganda-tri stuba Vučićeve vlati. Sila, korupcija i laž. Ovo poslednje iako izgleda najbenignije usmereno je ka najvećem delu statističke pogače, tamo gde se nalaze tri važne ciljne grupe koje su se pre godinu dana alarmantno okretale protiv vlasti, a u korist njenih protivnika. Meki glasači SNS-a, meki apstinenti i tradicionalni kolebljivci pod talasom velike tragedije u Novom Sadu prelili su se u košaru koja okuplja ne samo one koji su nezadovoljni postojećim stanjem u državi, već za to stanje otvoreno krive vladajuću garnituru i zahtevaju odgovornost, odnosno njen odlazak. Ta naglo uspostavljena neravnoteža trajala je mesecima, Srbija je upala u vrtlog sveobuhvatne krize, događaji su se nizali bez ikakve kontrole i pravila.
Godinu dana kasnije Vučić polako ponovo osvaja izgubljene glasače starim metodama, a propaganda je najvidiljivija i najefikasnjija. Propagandna jednačina koja se koristi glasi: tvrdnja-ponavljanje-zaraza. Na dnevnom nivou režimska mašinerija snajperski strelja svoje protivnike iznoseći tvrdnje o njihovoj nemoralnosti, nečovečnosti, pokvarenosti. Te tvrdnje se iznose bez logičnog rezonovanja, često bez jasnih dokaza, ali su zbijene, zapaljive, uvek potkrepeljenje saglasnošću režimskih agenata od uticaja koji su plaćeni da tom diaboličnom maskaradom formiraju javno mnjenje. I to se vrti, vrti, vrti do stvaranja vrtoglavice kod publike, a ta vrtoglavica uzrokuje mučninu prema liku i delu žrtve, tako da ista postaje trajno obeležena, žigosana kao kriva i postaje signal za ustanovljeni Pavlovljev refleks-kad god se pojavi u javnom prostoru kod već dresirane publike izaziva mučninu, nelagodu, otklon. Ta reakcija postaje zarazna, jer je broj ponavljanja toliki da stvara epidemiju, a on je omogućen između ostalog diseminacijom Informer metastaza po lokalnim televizijama, orkestriranim delovanjem štampanih, elektronskih i konvencionalnih medija koji su pod strogom kontrolom režimskih spin majstora.
Na žalost meta zaraze nisu samo pomenuta tri stratuma. Nosioci zaraze subverzivno se ubacuju i u neprijateljske redove. Širi se nepoverenje, malodušnost, ogorčenost, bezizlaznost, uzaludnost bilo kakvog vida otpora. Primetan je sve veći antagonizam između opozicije i studentkog pokreta, varnice sevaju po opštinama pred lokalne izbore, narod se umorio od blokada, poljoprivrednici su ostavljeni na cedilu… Ustanički entuzijazam je u opadanju, nezadovoljstvo jeste prisutno, ali je sve ponovo na kocki jer protokom vremena svi su na gubitku-posebno oni kojima vreme ističe-a to smo mi.
Verovanja masa nestaje kada se vrednost tog verovanja dovede u pitanje, odnosno kada se postulati te fikcije podvrgnu preispitivanju. Zato tako oporo deluju pretnje o izbacivanju studentskih „komandosa“ kroz prozor, crni mit o golobradim komesarima, pragreh njihovog neiskustva, brzopletosti, naivnosti, isključivosti. Vučićevi napadi su deo zaraze koja se širi među njegovim bolesnicima, ali međusobni napadi njegovih protivnika su posebna vrsta diverzije. Sve to dovodi do tendencije ispumpavanja.
Neophodno je što pre postići strateški dogovor svih antirežimskih snaga, onda razviti taktičke postavke i krenuti rad na terenu. Bezuslovna obaveznost svih strana mora biti prekid „prijateljske vatre“, početak zajedničke kampanje na platformi programskog minumuma, širenje podrške na esnafska udruženja, sindikate… Mobilizacija je dugotrajan i složen proces. Samo vojska može pobediti vojsku, samo vernici mogu pobediti kult. Mora se jasno razgraničiti šta je politička akcija, a šta anarhistički avanturizam. Moraju se jasno slati poruke, praviti efektni performansi, raditi na slici jedinstva i solidarnosti, i možda najvažnije-svakodnevno potvrđivati i uvećavati nadu da je pobeda moguća.
Zavrnimo ventile i sprečimo ispumpavanje.
dr Aleksandar Dikić
