Тешко је очекивати од мале земље да буде иноватор у домену развоја политичких институција и политичке културе. Додуше, некада је и то случај. Устав невелике Белгије из 1831. године имао је инспиративну улогу за низ држава, укључујући, и то вишекратно, Кнежевину па онда Краљевину Србију. Но, не заборавимо да је Белгија већ тада била напредна земља, те да је, без обзира на њену малу матичну територију, од друге половине 19. века постала велика колонијална сила (Конго, Руанда, Бурунди). Баш у то време угледање на белгијски политички систем и генерално уставни модел, у европским па и светским оквирима, добија на замаху (страхоте које су белгијски властодршци починили у колонијама сада нису тема).
Србија у нововековном и савременом периоду, после вековне отоманске отргнутости од Европе, никада није била богата држава, односно у ширим размерама призната као цивилизацијски извозник (од политичке, преко економске, до културне сфере), чија решења или искуства преузимају други. За утеху, макар док је била независна држава (пре 1918. године), у делокругу изградње друштвенополитичких институција и усвајања праксе која је у складу са њима, бар смо мање-више успешно пратили, и повремено у неким областима и сустизали, „развијени свет“. Кретали смо се корак-два напред, па аутократски корак назад, али смо ипак остваривали прогрес (и за владе „озлоглашених“ краљева Милана и Александра Обреновића било је периода када су севале демократске искре).
Нема сумње да су драстична претеривања наше већ изанђале приче о томе да је српска демократија која је потом уследила, од 1903. до 1914. године, била један од највећих, ако не и највећи, домет демократског развоја у глобалним размерама. Ипак, стоји да смо се у том периоду озбиљно приближили државама које су већ тада – у контексту ондашњих либералних схватања која, као када се нпр. ради о имовинском или образовном изборном цензусу или непризнавању бирачких права женама и припадницима одређених раса, нама данас делују непримерено – акумулирале деценије континуираног унутрашњег демократског живота (САД, Велика Британија, Белгија, Холандија).
Од настанка државне заједнице Јужних Словена, у светлу сталних националних тензија и трвења око тога како би држава (коју многи нису желели а Срби су је на своју штету створили на основу своје победе у Првом светском рату) требало да буде уређена, наша демократија је регресирала, да бисмо од 1929. кренули путем класичне диктатуре па потом онога што се данас назива спин диктатура (аутократија прикривена демократским кулисама). На то се после Другог светског рата надовезао бољшевички тоталитаризам у југословенској варијанти (титоизам).
И даље смо каскали, сустижући понекада предводнике, али тај пун не за онима који су били не демократске већ ауторитарне или чак тоталитарне природе. Краљевина Југославија (како се звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од краја 1929, убрзо после успостављања личног режима краља Александра) није имала монархофашистичку диктатуру – како су коминтерновски пропагандисти лагали – али несумњиво јесте била на аутократском колосеку који је у неким периодима био прилично репресиван. Комунистичка Југославија је у првој својој фази била типична стаљинистичка држава са масовним стратиштима оних који су окарактерисани као непријатељи режима, а касније је еволуирала у нешто мекшу црвену диктатуру и то отворену за многе елементе западног потрошачког друштва.
Онда је дошао период наше демократске или, већ како када, квазидемократске обнове, почевши од 1990, са новим моментима од 2000. године. Поново смо каскали за онима који су очували или брже од нас прихватили парламентаризам и грађанске слободе, те политичка надметања карактеристична за вишепартијски систем. Без обзира на ратове за југословенско наслеђе, НАТО агресију, копрцање титоистичке „дубоке државе“, економске тешкоће, овако или онако смо копирали демократске институције и моделе понашања који су нам деловали као светски стандард. Тако је било до 2012.
После те године, захваљујући Александру Вучићу, Србија је вероватно по први пут у својој историји у пар корака постала неформално прихваћени глобални политички иноватор. Наша „лажократија“ стварно је добила крила, што можемо да видимо и по ономе што говори и ради, амерички председник Доналд Трамп. Вучић је пробио лед и показао употребљивост „нуклеарних“ лажи, а актуелни амерички председник неретко делује као да је маскирани Алек од Србије, који је тајно завладао Америком.
Лажи су одувек део политичких процеса, јер истина има много мањи радијус дејства од неистине. Ограничена је, док се са мало креативности лажи могу осмислити на сто начина и брзо дорађивати по потреби. Скоро све може да се измисли, а полазећи од истине много тога не сме да се каже или уради. Додуше, раније се сматрало да лаж треба да буде тако упакована да код што већег дела грађанства може да прође као истина, а пред онима који је упркос томе не прихвате, да како-тако може да се брани. Дуго се отуда пазило како се лаже, и за неистине су тражене погодне форме. Чак се и Гебелс тога држао!
Није џабе – много пре комунистичког, фашистичког или нацистичког тоталитаризма са немилим последицама по статистику – крајем 19. века у оптицај ушла изрека: „Постоје три врсте неистине: лаж, дрска лаж и статистика“ (не зна се чија је то реченица иако се обично приписује познатом британском политичару и државнику Дизраелију или нешто мање знаменитом његовом колеги Куртнију). И не ради се ту само буквално о злоупотреби статистике, већ пренесено и о софистицирано упакованим неистинама како би прошле и код оних који критички преиспитују оно што им се нуди као информација. Безгранична по обиму, лаж је имала ограничене форме.
Вучићу то више није било битно. Макар не начелно. Он и даље пласира и вешто стилизоване лажи за део јавности, али упоредо са њима увео је на велико употребу дечијег модела лагања, где се отворено и то на велику – као када ситан лопов на делу бувљака где се продаје сумњива роба, комично хвали оно што покушава да брзо некоме ували – причају глупости разних врста. Не са намером да у њих поверују баш многи, већ да се тестирају и заврбују „одабрани“ утолико што су „завидно“ ништи духом.
При томе се користи језик (праћен смешном гестикулацијом), рецимо, трећег разреда основне школе. Циљ таквог деловања је – да додатно то појасним – да се у бирачкој маси детектује и уз помоћ хипнотичког деловања средства масовног деизнформисања, за себе трајно веже, политички полуретардиран део бирачког тела, који – у наше време масовне (не)културе и специјализације која многе своди на ниво фах идиота (без обзира на формално образовање), а у корелацији са егалитарном увереношћу да сви све знамо или смо макар способни да све лако сазнамо – није баш мали.
Тако стижемо до тога да у утакмици у којој учествују спин политичари (не само у ауторитарним већ и системима који су уз сва ограничења демократски тј. нису ни спин а камоли класичне диктатуре), они наизглед ирационалним поступцима (са крајње рационалном коликогод и прљавом подлогом) стварају бирачки резервоар око кога се више не одвија надметање са онима који нису спремни да раде исто што и ти бахати загађивачи јавног живота.
Грађане који упадају у њихове замке, ти зли чаробњаци претварају у својевољно поданичко стадо, затворено у медијско-политички тор. Није да људи који су се борили за власт и раније нису гледали да стекну верно стадо, али су то у системима који нису били тоталитарни ипак чинили мање нападно а и „овце“ нису баш биле ментално дрогиране. Сада, судећи по ономе што је бесрамно почео да ради Вучић, а у кратком року прихватио Трамп и неки њима сличи властодршци, то више није случај. Овце које им верују уистину се третирају као праве овце, тј. ограничена бића и са фигуративног „овчијег“ становишта!
Да не причамо детаљно сада о Вучићу који је посејао то семе. Стално нам је пред очима. Али погледајте Трампа и његово понашање током другог мандата (у првом није било до краја такво). Наступа као да је деветогодишњи силеџија и то у некој маргиналној школи. Вређа, бесни, прича којешта, банално велича себе и земљу коју води. „Ја све знам“; „Ми смо најјачи“; „Нико нам ништа не може“; „Сви ме моле за милост“; „Безобразни су и сада ћу их уништим“; „Победили смо“; „Неће да се предају и наставићемо да их уништавамо“. И тако у недоглед, вергла низ противречности, нелогичности, баналности, уз махање рукама, прављење гримаса и „бацање“ погледа помахниталог безобразног детета.
Трамп однедавно, гле чуда, делује и суманутије од Вучића. Десило се незамисливо. Можемо да будемо „поносни“ због тога. Од нас је политички новитет чији је он одраз кренуо. Овај пут не копирамо друге, већ предњачимо у друштвеној контаминацији и политичком блаћењу. То је нама дала „мудрост“ нашег самозваног маршала или бар врховног команданта – Алека без Косова!
Ако којим случајем ипак нисте срећни што Србија иде путем који је, изгледа, привлачан и за неке у свету који изгледају као да су побегли из луднице (али заправо лудима праве друге, што не значи да донекле нису и сами ћакнути), онда да се потрудимо да нешто у њој што брже променимо набоље. Јер, овако, ко зна до чега ћемо стићи. Не заборавимо, за разлику од истине, лаж и превара су неограничени.
Лудацима, манијацима и криминалцима то одговара, али верујем не и већинском делу српског народа. Стога, мењајмо што пре оне који нас својим „иновацијама“ срамоте у сопственим и туђим очима. Погледајте само како се у нашем окружењу спрдају са Србијом, правећи паралеле између Доналда и Алека, који као да деле истру „мокру чарапу“ (јер како се каже за оне који изгледају сумануто – „ударени су мокром чарапом“), што и није најгоре, већ је то чињеница да оно што раде наилази на позитиван одјек дела популације земаља на врху чијих државних пирамида се налазе. Време је да макар у Србији већински део народа који је (надам се) и даље у стању да мисли својом главом, стави на то тачку!
Драгомир Анђелковић
