Дуго траје српска агонија. Ово је сада њена завршна фаза. Из ње се излази на два начина-револуцијом или изборима. Ако је избор револуција она захтева натчовечанске подвиге и жртве, како индивидуалне тако и колективне. Ако су избор избори, њихов карактер ће свакако бити револуционаран без обзира која страна на њима однела победу. У оба случаја Србију чекају тешки дани.
Али и не заслужујемо да нам буде лако јер смо готово деценију и по провели у лаковерној хипнози, малодушности, себичности и кукавичлуку. Претворили смо се у фарисеје, филистаре, фуњаре, фукаре… И даље се осећа задах лицемерстава. „Не може то бесплатно“ објашњавао је Ђинђић цену лудила деведесетих. Ни Вучић неће бити „бесплатан“. Преплатићемо га, отплаћивати га кроз генерације.
Нико не може саградити мост преко којег морамо прећи реку живота до нас самих. Осећај да нема назад мора победити страх од новог, страх од промена, он не сме да нас паралише и поколеба. До промене ће доћи, још остаје неодговорено питање код кога ће бити кључ тих неминовних промена.
Време не ради ни за кога, још горе, ради против свих. Видно је да се протести протоком времена осипају, али ризик од националне катастрофе се увећава јер се стране додатно екстремизују. Иако бројке падају напетост расте, поларизација је све већа, нетрпељивост постаје токсична.
Већина грађанских ратова настала је сукобом радикалних политичких опција у налету преузимања или очувања власти. Јакобинце је инвазија контрареволуције избацила на историјску сцену. Октобарски хаос у којем се Русија нашла после вишемесечног двовлашћа, пораза Корнилова и одлагања избора за уставотворну скуштину искористили су бољшевици уграбивши власт која се „ваљала на улици“. Фалангисти су били минорна политичка организација у Шпанији, али их је рат са републиканцима учинио водећом снагом клерикалних монархиста.
Постаје све очигледније да на обе стране у Србији све већу шансу за успех имају они који заступају радикалне, неумерене, понекад екстремистичке ставове. Поред тог усиљеног заступања они нису спремни на нормалу расправу, размену мишљења или на могућност ревизије својих политичких идеја.
Оно што смо некада читали на првим страницама опскурних листова, фантомских сајтова и провокаторских портала сада постаје политички мејнстрим. Недозвољено велики број људи почиње да верује у неболозе, у фарсе, у безочне измишљотине које покушава да претвори у истину снагом своје бескомпромисности. Основни катализатор те пропагандне алхемије јесте њихова радикална „уа Вучић“ позиција која их аутоматски чини праведнима, истинитима, супериорнима у односу на друге.
Вучић је педер, Гренел му је био сексуални партнер. Вучић је убица, Цвијан је његова жртва. Вучић је Шиптар, Муслију је његов отац. Ако посумњате у изречене тврдње постајете Вучићев „спавач“, нова мета удбологије надрианалитичара, жртва виртуелних пса чувара друштвеног морала, тројанац, мешетар, продана душа…
Све је мање простора да будете против Вучића, а да немате благонаклони став према разним аватар идиотима који преплављују друштвене мреже и покушавају да преотму сваку расправу, да обесмисле сваки дијалог, да унормалне своју ненормалност. Њихова улога јесте да спрече сваку врсту преиспитивања, рационализације, уравнотежења. Емотивни набој којим салећу сваког ко посустаје за њховим лудилом јесте њихов једини аргумент, вишак негативних емоција, мањак разума и логике. Уместо да они буду маргинализовани, „паметни“ попуштају, умерени се склањају, рационални почињу да сумњају у своју рационалност.
На другој страни лудило је очигледније и опасније јер је институционализовано, омасовљено и постаје осовина државне политике. Обојена револуција, терористи, усташе, диверзије, међународна завера… Режим је окупио и на светло дана изнео готово цело политичко подземље, све оне који су се годинама уназад ваљали у блату, сакривали по мишјим рупама, правили своје кртичњаке и чекали прилику која им се сада указује. Прва станица им је Информер, па Пинк, онда Прва и Б92. Круг се затвара и тај рингишпил ужаса траје ли траје.
Срби су најстарији народ на свету, над Србима је извршен двоцифрени број геноцида, сви балкански народи (осим Грка) настали су од Срба… А онда са тих позиција разрађују се варијације на тему- Ђилас лопов, Тадић издајник, Мариника Мефистофелес, Понош НАТО-генерал, студенти смећари, Ђокић у затвор…
Галванизује се јавност на обе стране, напон постаје све већи, а струјно коло је без уземљења. Опасност од куршлуса је све већа и већа.
Провејава мишљење да је свако узмицање и попуштање знак слабости, а знак слабости завршни корак преко ивице амбиса.
Станимо на лопту иако је тешко „на лопти“ одржати равнотежу и продужавати стајање. То могу само они који проналазе тежиште ствари, који анализом продиру у дубину, у суштину, који се не задржавају и нису хипнотисани светлуцањем бижутеријске површине.
Постоји велика разлика између непоколебљивости и радикализма, између снаге лудила и луде снаге. Сукоб рептилијанаца са једне и винчинијанаца са друге има за циљ да банализује драматичну садашњицу, да обесмисли историјски процес који је захватио Србију. Фронтални удар антиваксера на кроатофобе, русоманијака на хиперћације, хомофоба на левијатанце служи да се маса или склони у страну и дигне руке од побуне, или да се радикализује преко границе после које нема повратка. У оба случају Србија губи, а и ми заједно са њом. Стране које се нуде као једине цепује не само друштво већ и здрав разум, а то цепање постаје све шизофреније.
Револуција је неизбежна, била изведена незадрживим таласом народног незадовољства или изборним процесом. Да будем јасан-та револуција не мора да значи кадровску промену власти, већ значи промену начина владања. Ако остане актуелна гарнитура промена ће се огледати у претварању Србије у концентрациони логор. Ако она буде детронизована, следе корените промене. Али, после чупања из корена, Србија може бити или житница или пустара, све зависи од културе коју ћемо посејати. Коров смо исувише често узгајали и заливали.
Енергија изводи револуцију, мудрост је чини бесмртном! (Дантон)
Памет у главу и пумпај!
др Александар Дикић
