На све стране, од опозиционих медија до друштвених мрежа, напада се Ћациленд или како би правилније требало говорити Ћацистан, јер се ради о месту окупљања оних који подсећају на најгори оријентални башибозук (османске паравојне снаге). За разлику од првог термина који асоцира на забавни Дизниленд, други је стога примеренији јер у старту има негативан призвук.
Под ударом су, наравно, и његови „станари“, па и хардкор Вучићеве присталице из редова интересе заједнице, који се све чешће у информационом простору називају „Ћацад“. Ради се о парафразирању речи прасад – збирне именице за младе свиње.
Намера је, претпостављам, да се политички противници – или тачније најамници у служби нашег кнеза таме – понизе, али и да се пошаље порука да их газда третира као домаће животиње, које по свом нахођењу, тера у оборе, торове, штале.
Све то има смисла, али само док се не претерује, што је већ постало случај. И то како мислим, у круговима у служби Брисела, који не одбацују у неком моменту негде „горе“ договорени аранжманом са Алеком без Косова, плански креиран случај!
Разумем бес људи због онога што Вучић ради и потребу да се он искаже, као и револт због тога свега шта чине многи његови плаћеници најнижег типа, који су нам пред очима у центру Београда али и на другим локацијама где се одвијају грађански протести. Но, не смемо да од дрвета не видимо шуму тј. да се услед поплаве емоција усредсредимо на једно стабло док се иза њега праве комбинације на које не обраћамо пажњу.
Кључни проблем ове земље – макар онај који је у првом плану што не значи да сличних персоналних и других опаких невоља нема на клупи за резерву наших глобалних и регионалних непријатеља – јесте Александар Вучић.
Он је узурпирао нашу државу и криминално је девастира, док упоредо продаје Косово и друге српске националне интересе како би страни фактори од којих зависи толерисали његово – нема сумње противно свим могућим вредностима о којима ревносно говоре – понашање.
Вучић је политички Џек Трбосек који ову нашу напаћену земљу масакрира у националном, економском те универзално моралном смислу. Стога, пре свега против њега морамо посвећено и форсирано да се боримо.
Тзв. „Ћацистанци“ су његово обично топовско месо. У јеку битке наравно да и они морају да буду на мети, али не треба им придавати значај који немају. Они су потрошна „роба“ и тако их треба посматрати.
Вучићеви експоненти већег калибра – као што је судија Уставног суда Владан Попов, познат по трагикомичном ставу за некога ко би требало да буде бранилац Устава, да наш спин диктатор и не мора да га поштује по сваку цену – већ поручује да је време „да се Ћациленд оконча“. То је свакако одраз неког Вучићевог плана у који је Петров упућен.
Када процени да му то одговара, Аца (Анти)Србин ће своје плаћеника да препакује у „Лацад“, „Кацад“ или ко зна шта друго, а „Ћацад“ ће пасти у заборав (изузев вицева). И да ли ће се нешто битно променити у земљи Србији? Неће!
Зато не наседајмо на замагљивање ствари које подразумева да се креира атмосфера да није 99 посто проблема Вучић, већ да га бар 50 одсто чине неки други мањи или већи играчи. То онда отвара простор за разне нагодбе са Алеком без Косова, а он ће ради њих жртвовати набеђене а заправо небитне пионе, како би испало да прави неке суштинске уступке.
Нема спаса овој земљи док Вучић не оде а упоредо не спречимо да нека мала, али колективно једнако опасна вучад у служби истих евроатлантских господара, наставе да ову земљу воде из једног у други круг пакла! То мора да нам буде главна тема а не тзв. „Ћацад“!
Драгомир Анђелковић
