Dugo traje srpska agonija. Ovo je sada njena završna faza. Iz nje se izlazi na dva načina-revolucijom ili izborima. Ako je izbor revolucija ona zahteva natčovečanske podvige i žrtve, kako individualne tako i kolektivne. Ako su izbor izbori, njihov karakter će svakako biti revolucionaran bez obzira koja strana na njima odnela pobedu. U oba slučaja Srbiju čekaju teški dani.
Ali i ne zaslužujemo da nam bude lako jer smo gotovo deceniju i po proveli u lakovernoj hipnozi, malodušnosti, sebičnosti i kukavičluku. Pretvorili smo se u fariseje, filistare, funjare, fukare… I dalje se oseća zadah licemerstava. „Ne može to besplatno“ objašnjavao je Đinđić cenu ludila devedesetih. Ni Vučić neće biti „besplatan“. Preplatićemo ga, otplaćivati ga kroz generacije.
Niko ne može sagraditi most preko kojeg moramo preći reku života do nas samih. Osećaj da nema nazad mora pobediti strah od novog, strah od promena, on ne sme da nas parališe i pokoleba. Do promene će doći, još ostaje neodgovoreno pitanje kod koga će biti ključ tih neminovnih promena.
Vreme ne radi ni za koga, još gore, radi protiv svih. Vidno je da se protesti protokom vremena osipaju, ali rizik od nacionalne katastrofe se uvećava jer se strane dodatno ekstremizuju. Iako brojke padaju napetost raste, polarizacija je sve veća, netrpeljivost postaje toksična.
Većina građanskih ratova nastala je sukobom radikalnih političkih opcija u naletu preuzimanja ili očuvanja vlasti. Jakobince je invazija kontrarevolucije izbacila na istorijsku scenu. Oktobarski haos u kojem se Rusija našla posle višemesečnog dvovlašća, poraza Kornilova i odlaganja izbora za ustavotvornu skuštinu iskoristili su boljševici ugrabivši vlast koja se „valjala na ulici“. Falangisti su bili minorna politička organizacija u Španiji, ali ih je rat sa republikancima učinio vodećom snagom klerikalnih monarhista.
Postaje sve očiglednije da na obe strane u Srbiji sve veću šansu za uspeh imaju oni koji zastupaju radikalne, neumerene, ponekad ekstremističke stavove. Pored tog usiljenog zastupanja oni nisu spremni na normalu raspravu, razmenu mišljenja ili na mogućnost revizije svojih političkih ideja.
Ono što smo nekada čitali na prvim stranicama opskurnih listova, fantomskih sajtova i provokatorskih portala sada postaje politički mejnstrim. Nedozvoljeno veliki broj ljudi počinje da veruje u neboloze, u farse, u bezočne izmišljotine koje pokušava da pretvori u istinu snagom svoje beskompromisnosti. Osnovni katalizator te propagandne alhemije jeste njihova radikalna „ua Vučić“ pozicija koja ih automatski čini pravednima, istinitima, superiornima u odnosu na druge.
Vučić je peder, Grenel mu je bio seksualni partner. Vučić je ubica, Cvijan je njegova žrtva. Vučić je Šiptar, Musliju je njegov otac. Ako posumnjate u izrečene tvrdnje postajete Vučićev „spavač“, nova meta udbologije nadrianalitičara, žrtva virtuelnih psa čuvara društvenog morala, trojanac, mešetar, prodana duša…
Sve je manje prostora da budete protiv Vučića, a da nemate blagonakloni stav prema raznim avatar idiotima koji preplavljuju društvene mreže i pokušavaju da preotmu svaku raspravu, da obesmisle svaki dijalog, da unormalne svoju nenormalnost. Njihova uloga jeste da spreče svaku vrstu preispitivanja, racionalizacije, uravnoteženja. Emotivni naboj kojim saleću svakog ko posustaje za njhovim ludilom jeste njihov jedini argument, višak negativnih emocija, manjak razuma i logike. Umesto da oni budu marginalizovani, „pametni“ popuštaju, umereni se sklanjaju, racionalni počinju da sumnjaju u svoju racionalnost.
Na drugoj strani ludilo je očiglednije i opasnije jer je institucionalizovano, omasovljeno i postaje osovina državne politike. Obojena revolucija, teroristi, ustaše, diverzije, međunarodna zavera… Režim je okupio i na svetlo dana izneo gotovo celo političko podzemlje, sve one koji su se godinama unazad valjali u blatu, sakrivali po mišjim rupama, pravili svoje krtičnjake i čekali priliku koja im se sada ukazuje. Prva stanica im je Informer, pa Pink, onda Prva i B92. Krug se zatvara i taj ringišpil užasa traje li traje.
Srbi su najstariji narod na svetu, nad Srbima je izvršen dvocifreni broj genocida, svi balkanski narodi (osim Grka) nastali su od Srba… A onda sa tih pozicija razrađuju se varijacije na temu- Đilas lopov, Tadić izdajnik, Marinika Mefistofeles, Ponoš NATO-general, studenti smećari, Đokić u zatvor…
Galvanizuje se javnost na obe strane, napon postaje sve veći, a strujno kolo je bez uzemljenja. Opasnost od kuršlusa je sve veća i veća.
Provejava mišljenje da je svako uzmicanje i popuštanje znak slabosti, a znak slabosti završni korak preko ivice ambisa.
Stanimo na loptu iako je teško „na lopti“ održati ravnotežu i produžavati stajanje. To mogu samo oni koji pronalaze težište stvari, koji analizom prodiru u dubinu, u suštinu, koji se ne zadržavaju i nisu hipnotisani svetlucanjem bižuterijske površine.
Postoji velika razlika između nepokolebljivosti i radikalizma, između snage ludila i lude snage. Sukob reptilijanaca sa jedne i vinčinijanaca sa druge ima za cilj da banalizuje dramatičnu sadašnjicu, da obesmisli istorijski proces koji je zahvatio Srbiju. Frontalni udar antivaksera na kroatofobe, rusomanijaka na hiperćacije, homofoba na levijatance služi da se masa ili skloni u stranu i digne ruke od pobune, ili da se radikalizuje preko granice posle koje nema povratka. U oba slučaju Srbija gubi, a i mi zajedno sa njom. Strane koje se nude kao jedine cepuje ne samo društvo već i zdrav razum, a to cepanje postaje sve šizofrenije.
Revolucija je neizbežna, bila izvedena nezadrživim talasom narodnog nezadovoljstva ili izbornim procesom. Da budem jasan-ta revolucija ne mora da znači kadrovsku promenu vlasti, već znači promenu načina vladanja. Ako ostane aktuelna garnitura promena će se ogledati u pretvaranju Srbije u koncentracioni logor. Ako ona bude detronizovana, slede korenite promene. Ali, posle čupanja iz korena, Srbija može biti ili žitnica ili pustara, sve zavisi od kulture koju ćemo posejati. Korov smo isuviše često uzgajali i zalivali.
Energija izvodi revoluciju, mudrost je čini besmrtnom! (Danton)
Pamet u glavu i pumpaj!
dr Aleksandar Dikić
