Odlazak

Odlazak Tanje Nikolić Đaković je strašan udarac za sve one koji su imali sreće da je upoznaju i s njom razmenjuju misli, ali i težak poraz za vrednosti koje je zastupala i predstavljala i u njih verovala do poslednjeg časa.

U narodu većinski obolelom od osteoporoze karaktera ona je bila primer karakterne osobe. U društvu gde je nepravda postala prirodna pojava, bila je iskreni borac za istinu i pravdu, po cenu svega, a uvek na sopstvenu štetu. Nikad nije kalkulisala, niti je prihvatala one prepoznatljive kombinacije tako svojstvene ovom podneblju tipa  – ja tebi, ti meni. Nastupala je smelo, pisala hrabro, govorila dostojanstveno, na svaku nepravdu reagovala odmah. Nije bilo potrebno da je bilo ko animira kako bi se oglasila, ona je bila ta koja je prva dizala uzbunu i podsećala svakog šta bi trebalo učiniti.

U državi gde ima sve više medija, a sve manje novinara, Tanja je bila novinar sa velikim N. Izvanredna, požrtvovana, uporna, zaljubljenik u profesiju, autor kakvih više praktično i nema po srpskim redakcijama i ono što je najstrašnije, stiče se utisak da to nikome mnogo ni ne smeta.

Zbog svojih stavova, principa, karaktera, nepristajanja na kompromise, jedinstvene energije i lepote kojom je zračila, često je bila neshvaćena i skrajnuta. U poplavi deklarativnih boraca za slobodu, Tanja je bila veliki, istinski borac protiv svake nepravde, a ujedno i žrtva nepravednog odnosa često iskazivanog prema njoj. Ali sve je to podnosila stojički, kao i tešku bolest, koja kao po nekom nepisanom pravilu uvek napada najjače.

Tanja je bila lična karte svake redakcije u kojoj je radila. Njeni tekstovi ili sagovornici su uvek bili na naslovnoj strani, pa ipak, zaslužena priznanja su je zaobilazila, jer u malim sredinama poput naše, ljudi su preplašeni jedinstvenim pojavama kakva je bila Tanja, otvoreno zazirući od njihove snage i vrednosti koje zastupaju. O junacima najviše pričamo kad zauvek odu, a za njihovog života se ponašamo kao da su jedni od prisutnih na broju. Ne dajemo im na potrebnom značaju i posle se čudimo zašto smo tu gde jesmo. U medijskoj i svakoj drugoj tmuši koju ponekad osvetle do kraja pojedinci poput Tanje nije lako funkcionisati. Još teže je sve to razumeti.

Tanjin odlazak je jedan od onih gubitaka koji se ne mogu nadoknaditi. Poraz od kojeg se teško oporavlja. Svesna svega, Tanja je i u profesiji i u životu, jako dobro znala da pripada velikoj manjini, ali nikada nije prestajala da veruje u pobedu onih vrednosti koje je zastupala. Nama, koji smo imali dovoljno sreće da je poznajemo ne preostaje ništa drugo nego da verujemo u ono u šta je i Tanja verovala. Pobedićemo! Kad tad!

Njenoj porodici i najbližima najiskrenije saučešće, a Tanji večna slava i hvala.

Srđan Škoro