Avgust 1984. godine. Vaterpolo reprezentacija Jugoslavije je osvojila prvo mesto na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. U odlučujućoj utakmici za zlato igrali su 5:5 protiv domaćina SAD, što je bilo ravno pobedi pošto je našoj selekciji zbog bolje gol razlike bio dovoljan i nerešen rezultat. Kadu su krajem treće četvrtine gubili sa 2:5 činilo se da je sve izgubljeno. Međutim, Sukno je smanjio na 3:5 pa su Milanović i drugovi u izuzetno dramatičnoj završnici uspeli da izjednače i popnu se na pobedničko postolje. Zlato je bilo naše.
Sudbina je htela da to leto letujem u Dubrovniku i jedne večeri budem slučajni akter velikog slavlja u jednom kafiću u blizini Straduna. Zvezde večeri su bili mladi vaterpolisti Juga Veselin Đuho i Sandro Sukno, članovi reprezentacije koji su se tek vratili iz Los Anđelesa. Bože moj, koliko se samo te noći pevalo, veselilo, igralo u čast zlatnih vaterpolista. Istina, malo se i popilo. Tom prilikom sam i upoznao Đuhu i Sukna koji su kasnije postali i kumovi. Sećam se da sam te večeri u zezanju „pecnuo” Veselina pitajući ga kako rođeni Fočak da igra vaterpolo. Goran se celu noć samo smejao. Godinu dana kasnije sam postao sportski novinar.
Onda su došle proklete devedesete i nesrećni ratovi. Posejano je seme zla. Dojučerašnji sunarodnici su počeli da se mrze, gledaju kroz nišan, da se ubijaju, da se ne podnose, vređaju, pale, ruše, granatiraju. Raspad nekadašnje Jugoslavije je zaliven sa previše krvi. Mnogi su ljudi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije u to vreme napustili svoje domove, promenili gradove, države, kontinente i otišli su da se više nikada ne vrate na ove prostore.
Leto 2018. godine. Posle skoro dve i po decenije ponovo letujem na dubrovačkoj rivijeri. Opet sam obišao čarobni Dubrovnik, Konavle, Kupare, Mline….. Jedan dan sedim sa suprugom u kafiću na rivi u Cavtatu i vidim poznato lice. Prepoznah Gorana Sukna. Promenio se. Nabacio koji kilogram viška, na licu više bora, na glavi dosta sedih, hoda i seda za sto pored nas.
Razmišljam da li da ga priupitam da nisam slučajno pogrešio i da li se zaista radi o legendarnom vaterpolisti. Uz osmeh potvrdi da je on Goran Sukno. Podsetih ga na leto 1984. i nezaboravno veče u Dubrovniku i naše upoznavanje, a on u dahu poče da priča: „Bila su to lijepa vremena. Bili smo sjajna klapa i u bazenu i van njega. Olimpijsko zlato se ne zaboravlja, a dvije godine kasnije smo u Madridu postali i svjetski prvaci. Ratovi su bili i prošli i dabogda se nikada više ne ponovili. Samo budale žele rat. Djeca treba da se druže, vesele, igraju, a ne da se mrze i poprijeko gledaju”. Složih se sa Goranovim rečima, još malo popričasmo o prelepom Cavtatu i rastasmo se uz „svako dobro”.
Juče 15. februara 2026. godine svi regionalni mediji sa prostora nekadašnje SFRJ su preneli vest da je u Dubrovniku u 67. godini preminuo poznati vaterpolista Goran Sukno. S tugom pročitah tu vest i setih se naša dva susreta. Neko ko izgovori: „Ratovi su bili i prošli i dabogda se nikada više ne ponovili. Samo budale žele rat. Djeca treba da se druže, vesele, igraju, a ne da se mrze i poprijeko gledaju”, ne može biti loš čovek. Dobrih i plemenitih ljudi se uvek treba setiti. O njima pisati bez obzira odakle su i ko su i šta su. Njemu u čast i napisah ove redove. Dragi Gorane počivaj u miru i neka ti je laka zemlja. Naše „drugovanje” ću pamtiti za sva vremena.
Milorad Bjelogrlić
