Август 1984. године. Ватерполо репрезентација Југославије је освојила прво место на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. У одлучујућој утакмици за злато играли су 5:5 против домаћина САД, што је било равно победи пошто је нашој селекцији због боље гол разлике био довољан и нерешен резултат. Каду су крајем треће четвртине губили са 2:5 чинило се да је све изгубљено. Међутим, Сукно је смањио на 3:5 па су Милановић и другови у изузетно драматичној завршници успели да изједначе и попну се на победничко постоље. Злато је било наше.
Судбина је хтела да то лето летујем у Дубровнику и једне вечери будем случајни актер великог славља у једном кафићу у близини Страдуна. Звезде вечери су били млади ватерполисти Југа Веселин Ђухо и Сандро Сукно, чланови репрезентације који су се тек вратили из Лос Анђелеса. Боже мој, колико се само те ноћи певало, веселило, играло у част златних ватерполиста. Истина, мало се и попило. Том приликом сам и упознао Ђуху и Сукна који су касније постали и кумови. Сећам се да сам те вечери у зезању „пецнуо” Веселина питајући га како рођени Фочак да игра ватерполо. Горан се целу ноћ само смејао. Годину дана касније сам постао спортски новинар.
Онда су дошле проклете деведесете и несрећни ратови. Посејано је семе зла. Дојучерашњи сународници су почели да се мрзе, гледају кроз нишан, да се убијају, да се не подносе, вређају, пале, руше, гранатирају. Распад некадашње Југославије је заливен са превише крви. Многи су људи из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије у то време напустили своје домове, променили градове, државе, континенте и отишли су да се више никада не врате на ове просторе.
Лето 2018. године. После скоро две и по деценије поново летујем на дубровачкој ривијери. Опет сам обишао чаробни Дубровник, Конавле, Купаре, Млине….. Један дан седим са супругом у кафићу на риви у Цавтату и видим познато лице. Препознах Горана Сукна. Променио се. Набацио који килограм вишка, на лицу више бора, на глави доста седих, хода и седа за сто поред нас.
Размишљам да ли да га приупитам да нисам случајно погрешио и да ли се заиста ради о легендарном ватерполисти. Уз осмех потврди да је он Горан Сукно. Подсетих га на лето 1984. и незаборавно вече у Дубровнику и наше упознавање, а он у даху поче да прича: „Била су то лијепа времена. Били смо сјајна клапа и у базену и ван њега. Олимпијско злато се не заборавља, а двије године касније смо у Мадриду постали и свјетски прваци. Ратови су били и прошли и дабогда се никада више не поновили. Само будале желе рат. Дјеца треба да се друже, веселе, играју, а не да се мрзе и попријеко гледају”. Сложих се са Горановим речима, још мало попричасмо о прелепом Цавтату и растасмо се уз „свако добро”.
Јуче 15. фебруара 2026. године сви регионални медији са простора некадашње СФРЈ су пренели вест да је у Дубровнику у 67. години преминуо познати ватерполиста Горан Сукно. С тугом прочитах ту вест и сетих се наша два сусрета. Неко ко изговори: „Ратови су били и прошли и дабогда се никада више не поновили. Само будале желе рат. Дјеца треба да се друже, веселе, играју, а не да се мрзе и попријеко гледају”, не може бити лош човек. Добрих и племенитих људи се увек треба сетити. О њима писати без обзира одакле су и ко су и шта су. Њему у част и написах ове редове. Драги Горане почивај у миру и нека ти је лака земља. Наше „друговање” ћу памтити за сва времена.
Милорад Бјелогрлић
