У недељу 15. фебруара, на Сретење, после бурног, леденог, снежно-кишовитог дана испуњеног праћењем студентских скупова, најпре у Ваљеву (у суботу), затим у Крагујевцу, а на крају у Орашцу, на ред је дошла и култна емисија „Утисак недеље“.

Тема је била стање здравства у Србији, а непосредан повод две трагичне смрти у истом граду, у истој болници и на истом одељењу. Нажалост, после операције трећег крајника, под још неразјашњеним околностима, преминула је девојчица од четири године и млади човек од 38 година. У тој болници и на том одељењу уведена је принудна управа, обустављене су све операције крајника до даљњег, а истрага је у току. За обе смрти чекају се резултати обдукције, па се о конкретним узроцима ове трагедије није много говорило.

Контекст је, међутим, био много шири. Учесници емисије, два професора, инфектолог и клинички фармаколог, и доктор специјалиста ортопедије, оголили су до костију катастрофално стање здравственог система у Србији, који рапидно пропада најмање две деценије уназад. Стиче се утисак да се систематски ради на урушавању државног здравства и његовој јасној приватизацији. Ситуација је, међутим, измакла контроли: ни приватне ординације ни велики приватни системи не могу да покрију потребе становништва које је све старије и све болесније.

Они који раде у здравству или га пажљиво прате углавном познају стање, али су и њих изнети подаци додатно забринули. Већина грађана се макар једном сусрела са озбиљним проблемима у систему, па су лоша искуства постала правило, а добра изузетак. Поједина позитивна сведочења гледалаца који су успели да се укључе у емисију, показала су да нада још увек постоји.

Као један од највећих проблема истакнут је драматичан недостатак здравствених радника свих профила, који се из године у годину продубљује. Поражавајуће звучи податак да Србију годишње напусти око 600 лекара. Само у Словенији постоји удружење лекара из Србије са око 450 чланова. Лекари одлазе најчешће у Немачку, скандинавске земље, али и у САД и Канаду. Многи прелазе и из државног у приватни сектор. Процене говоре да Србији недостаје неколико хиљада лекара специјалиста, највише анестезиолога, радиолога, педијатара, патолога, али и лекара опште праксе, који би требало да буду стуб уређеног здравственог система. Ништа мањи проблем није ни још много већи недостатак медицинских сестрара и техничара, који такође одлазе, а на њихово место се примају преквалификовани трговци, козметичарке, фризерке…без медицинског знања и искуства.

Саговорници су се током емисије, слагали у већини ставова, али не у свему. Највећу пажњу је, као и обично, привукао шармантни и елоквентни професор, за кога кажу да је миљеник жена, што у овој причи није без значаја, јер жене чешће имају изузетно развијену моћ запажања. Међутим, осим у стручним круговима који боље познају његов рад и јавне наступе, већини гледалаца промакло је неколико важних ствари.

После смрти четворогодишње девојчице, председник Републике изјавио је да је истрага у току и да не треба доносити преурањене закључке нити унапред тражити кривца. Да је на томе остало, изјава би била примерена озбиљном државнику. Међутим, додао је да је лекар који је оперисао девојчицу „блокадер“ и да је тај лекар за самог председника изјавио да су му „руке крваве“. Истовремено је рекао да о томе не жели да говори, али је изјава постала вирална. На питање водитељке да прокоментарише ту изјаву, шармантни професор је рекао да је то вероватно „омашка“, односно нехотична и „исхитрена“ изјава!?

Други саговорник се с тим није сложио и нагласио је да се код нашег председника ништа не дешава случајно и да његове речи треба схватити врло озбиљно.

Шарм, елоквентност и помирљив тон често стварају утисак разума. Али управо због тога јавности понекад промиче суштина. Када председник државе лекара који је оперисао дете означи као „блокадера“, то није исхитрена реакција, већ озбиљно таргетирање једног човека и целе професије. Назвати такву изјаву „исхитреном“ значи релативизовати озбиљан притисак на самог лекара и све друге лекаре за које се може рећи да су „блокадери“ за разлику од других који су „лојалисти“ актуелном режиму.

Недавно смо били сведоци и драме око смене деканке Медицинског факултета и постављања друге професорке у в.д. статус. Овај догађај је изазвао огромну буру у академској и широј јавности, јер је деканка смењена на потпуно незаконит и нерегуларан начин са измишљеном „кривицом“ за коју је и суд доказао да не постоји. У таквим, више него деликатним и важним ситуацијама није могуће остати „изван и изнад свега“. Тада се мора јасно изабрати страна.Макар у академским круговима који су упућени у проблематику и процедуре.

Позивање на реаговање институција звучи разумно само ако институције заиста постоје и штите закон и професију. Када оне не функционишу или су под политичком контролом, такав однос и позив постаје начин да се ништа не уради. Компромиси постоје, али постоје и границе. Када се та граница пређе, компромис престаје да буде разумност и постаје одустајање од етичких и моралних норми и принципа и постаје саучесништво.

Посебно забрињава када такав став долази од професора који је недавно изабран за члана Етичке комисије Медицинског факултета.

Зато се намећу и нека важна питања на која би професор требало да одговори: како се нашао у таквој комисији, зашто је прихватио чланство након што је већина претходних чланова поднела оставке и зашто се месецима није оглашавао поводом понижавања, прогона и отпуштања угледних лекара, професора универзитета, укључујући и секретарку факултета која је добила отказ, коју су студенти недавно јавно подржали и која је била једна од говорница на скупу поводом дана државности у Орашцу.
Које институције треба да реагују? Које су то„две струје“ које професору нису симпатичне?

И најважније: шта је спорно у инсистирању на законитости, аутономији универзитета и спречавању политичког утицаја на органе управљања факултета?

У време када су бројни лекари и професори универзитета изложени невиђеним притисцима, етичке институције би морале да буду стубови и заштита професије, а не њена формална кулиса. Студенти су, изгледа, то препознали и шармантног професора нису ставили на своју изборну листу, упркос томе што их је вербално подржавао, а то је нешто што је овог професора врло погодило.

У кризним временима не памти се ко је био најшармантнији или најумеренији, већ ко је јасно стао у одбрану професије. Без калкулација и са безбедне дистанце.

Неутралност тада није обична неутралност. Она је избор раван саучесништву које се вешто прикрива. А професор о коме је реч многима јесте шармантан. Упућени, међутим, знају да је и веома амбициозан. Довољно да не пропушта прилике за остварење својих циљева. Шансу да буде на студентској листи је дефинитивно изгубио. Друге, личне амбиције, свакако ће покушати да оствари.
У временима када институције не функционишу, утицајни појединци, интелектуалци постају последња линија одбране професије. Зато је питање става важније од сваког шарма, функције или амбиције.

На крају не остаје питање ко је био пријатан, већ ко је био поуздан.

др Славица Плавшић