„Најфиније од ђавољих лукавстава је оно којим вас убеђује да он не постоји.“

(из приповетке у прози „Великодушни коцкар“, аутор Шарл Бодлер, Ле Фигаро 7. фебруара 1864. године)

Патриотизам подразумева да поштујем туђе јер волим своје, фашизам подразумева да мрзим туђе јер сматрам да је само моје вредно; Патриота мисли поштујем друге јер волим себе, фашиста мисли да други не вреде. Фашизам – или у духу нашег језика, снопизам – најпре опсеном савладава успавани разум патриотизма. Он не напада тамо где је свест будна, већ тамо где је рацио претходно запуштен и затупљен; Зато не подноси просвету. На послетку снопизам тлачи сировом силом.

Фашизам је назадна идеологија, наопак друштвени систем који, за почетак, одвраћа људе од стварног проблема и стварног противника друштва. То изворно није систем једног слободног друштва (суверене државе), већ оличава систем једне криминалне интересне групе која гуши друштво тако што од њега преузима државни апарат. Криминал се супротставља, намеће сопствену потребу, друштву, док потребу друштва избацује из њеног гнезда. Слабији појединци тада, индуковани од стране интересне групе, први из вида губе стварни интерес друштва ком припадају и постају слуге групи. Тако од грађанина (градивне персоне друштва) (п)остају ресурс интересној групи. Тако се опчињавају масе… Ово наводим јер у Старом Риму, није сваки човек (хомо) био и личност (персона). Робови су сматрани „стварима“ (рес) и нису имали правни субјективитет, иако су били људска бића. Снопизам од људи прави прутиће, живе ствари. Сноп прућа је сноп материјално свезаних, духовно учмалих, који служи да се његовом чврстином заплаше преостали, и даље нелојални, слободни чланови друштва.

Фашизам је идеологија базирана на превари, то јест изворно систем једне у суштини криминалне, високо и широко организоване групе назадних окупљене ради преваре, пљачке и деструкције читавог друштва; Криминалне групе која је по величини толика да најпре постаје квази политичка партија, све са квази политичким циљевима и паролама. Оно има структуру пирамидалне преваре, јер се заснива на кооптацији у чланство типа ти нама лојалност у похари, ми теби позицију након похаре, што више лојалних уведеш, уздизаћеш се вишље и бићеш ближе вођи… Циљ је наравно, подела плена који се огледа како у метафизичком отимању слободе од нижих чинилаца пирамиде и прослеђивању исте према горе, то јест увећавању слободе оних који су на врху па све до самог вође, који на крају остаје једини слободан у читавом поробљеном друштву, тако и у материјалном богатству које се увећава обрнуто сразмерно од сужавања ка врху пирамиде. На крају је потпуно безумље: тај вођа, иако само једна тачка, поседује сву слободу и материјална добра у читавом простору базе над којом је уздигнут. То је управо ситуација због које Мојсије изводи свој народ из Египта, као система у ком је само фараон био један једини слободан (крајње бахат) човек, а остали (његови поданици) су уснопљени негирали своју персону – своје наличје Богу. Потпуна негација монотеистичке представе о Богу, робовањем некаквом вођи.

Тај преварни механизам је геометријски посматрано, једна опако склопљена, тространа пирамида. Њену базу чине три стране које представљају три најчешће особине личности које доминирајују у тој криминалној групи: макијавелизам, као способност и склоност манипулацији другима ради остварења сопствених циљева; нарцисоидност, као преувеличана слика о себи и уверење да су паметнији од других; и психопатија као одсуство емпатије и кајања.

Ове три особине личности које чине основу те пирамидалне преваре се као искључиве црте једне личности сједињују у личности вође –  њеној највишој тачки.

Трик је у томе што Вас сваки чинилац те пирамиде, када Вам се укрсте путеви, не суочава са собом, већ управо са читавом том пирамидом моћи и тако покушава да Вас обесхрабри и наведе да мислите да избора немате, а иза њега Вас сила мами да јој се придружите… Сва та сценографија служи да заборавите на своју слободу, јер Вам је он не може узети. Господ увек има последњи потез. Шта је Принц овога света нудио Христу искушавајући га у пустињи? Нудио му је власт и славу над царствима јер је тврдио да је њему предана и да је даје коме он хоће. То је исти онај помпезно подметнут идеолошки наратив, тиха промена значења појмова, пласирана од стране онога ко од себе изграђује лик култа вође. Бодлер тај ефекат на патриоте учмалог разума, песничком прозом у свом делу Великодушни коцкар описује као: „угодна вртоглавица, и ја сам сместа заборавио на све неукусне тегобе живота“.

Парадокс моћи нечастивог је да се он данас више не плаши оних који га описују као страшно чудовиште са роговима, већ онога ко разоткрива његову невидљивост. Оног тренутка када  постане препознат као активан принцип у друштву, он губи тактичку предност. Та пирамида моћи није једна и једина у друштву… не, она је само најдоминантнија јер у њој и тик уз њу постоје сличне, само мање, као и многе тачкице које претендују на онај сами шпиц на врху… Погледајте скупштину Р. Србије, да ли су у њој саучесници у опсени или борци против зла или још неостварени пирамидални преваранти у заседи? Или-или.

Та организована квази политичка, а заправо криминална партија цео правни систем злоупотребљава за корист те једне групе, наметањем њене криминалне снопистичке идеологије која штети читавом друштву јер онемогућава израз система који је одраз потреба читавог друштва. Без препознавања друштвених потреба од стране довољног броја појединаца друштво се распада, јер већина појединаца тад не зна одакле долази проблем и ко је непријатељ. Овладавање дискурсом је тренутак тријумфа фашистичке партије, правни систем постаје тек инструмент те партије, вођа је обожен… Превара не само да је доведена до непрепознавања већ сада многи чак и кад накнадно постану освешћени да суделују у грандиозној превари настављају то да чине, али сад пак опијени са моћи коју имају над другима или пак у страху од исте… Да.

Када фашистичка партија тријумфује, резултат је Дубока држава. Дубока држава заправо јесте стање тонућа државе у нецивилизацијски мрак. То је декадентни, бласфемични процес приватне злоупотребе онога што је јавно а то је систем. Гарант слободе – држава, се претвара у механизам за екстракцију ресурса. Тада имамо највећи криминал уперен против појединца, друштва и против Бога јер изругује Његове прве две заповести. Тада се држава и друштво руше а страдају људи, они које Бог слободне створи.

Оружје опасног непријатеља је увек твоја сопствена слабост.

Управо у том удару тмине на државу, институције, људе и њихову слободу, јавља се нова свест. Примењено на друштвено-политичку и аб фонтибус слободарску револуцију која се дешава у Републици Србији: Студентски покрет води само наизглед спору, али друштвено свеобухватну и темељну борбу у просвећивању појединаца који чине читаво друштво, како би ти појединци и сами уочили превару и како би исти схватили да након врхунца бахате моћи следи само потпуни пад. Прозрели су да је оружје непријатеља друштва мрак и хаос, на шта је њихов одговор светлост и разум. Показују својим примером да је солидарност оно што повезује људе изнутра – емпатијом, док је матрица скупштинских повезивача снопља, или–или, принуда. Тиме се неутралише опсена као главни потчињавачки иструмент фашизма који је увек, увек и увек само тирански, егоистичан, мизантропски, безуман. Неспособан да продужи живот већ само да уништи.

А та вршна тачка свих преварних пирамида, тај Великодушни коцкар и Надпреварант заправо ни не дели из сопственог вишка, већ из потребе да одржи илузију контроле и високог статуса. То је маска која му служи да се одложи суочавање са једном и једином, само његовом, болном истином о губитништву и зависности. Не заборавимо ко је онај давно пали.

Па како са аждајом?

– Одби оно што ти нуди. Не понижавај се.

п.с. Написано на Сретење, у једну недељу, 15.02.2026. године (Срећан нам 471. дан мирне борбе за владавину права и државност Републике Србије);

Адвокат Иван Татић