Долазимо по одговоре и одговорне

Вест о смрти четворогодишње девојчице Еме из Чачка, која је преминула након операције трећег крајника у Општој болници у Чачку, потресла је Србију, а грађане Чачка извела на улице. Вршилац дужности директора Опште болнице (ОБ) Чачак Дејан Дабић поднео је оставку, а у току је спољашњи стручни надзор рада у ОБ Чачак, којим ће бити проверен квалитет стручног рада.

Девојчица је претходно била здрава и била је на редовном оперативном програму. Ништа није указивало на трагедију која се ускоро догодила. Сама операција је протекла у реду, али приликом буђења из опште анестезије појавиле су се компликације, због чега је дете истог дана транспортовано за Београд, у Институт за мајку и дете, где је преминуло.

Ово је била прва информација која је доспела у медије 9. фебруара. После тога почиње „други чин“ драме, у који се укључују сви могући медији, а породица и јавност траже одговоре и кривца.

Дете је преминуло 4. фебруара. Читавих пет дана трајала је апсолутна тишина. Породици нико од надлежних, ни из болнице ни из града, није изјавио саучешће, нико није пружио подршку. Све се то догодило тек 10. фебруара, под огромним притиском јавности.

Тада су се огласили и руководство болнице и града, као и Министарство здравља, са изразима најдубљег саучешћа уз напомену да су породици врата Министарства здравља увек отворена. Процедура је покренута. Урађена је судско-медицинска обдукција, чији се резултати с нестрпљењем очекују. Унутрашња контрола је показала да је медицинска документација вођена коректно и да није било видљивих пропуста ни

грешака у лечењу.

Спољашњи стручни надзор спроводе еминентни лекари, професори терцијалних здравствених установа из области чији се рад проверава, и сада се чека формирање те стручне комисије и њихов извештај.

Смрт детета после наизглед уобичајене, не „рутинске“, операције трећег крајника трагедија је у свакој земљи и у сваком здравственом систему. Такви исходи се, нажалост, дешавају и тамо где су услови бољи, протоколи јаснији и системи уређенији.

Разлика, међутим, не настаје у тренутку трагедије. Разлика настаје у ономе што следи.

У озбиљним државама институције излазе одмах. Не са коначним одговорима, јер њих тада још нема, већ са људским гестом: саучешћем, објашњењем шта се зна и јасном поруком да ће се све испитати. Покреће се стручна анализа без одлагања, а ако се утврде пропусти, следи одговорност.

Не као јавни линч, већ као основ професионалног бављења тако одговорним послом.

Код нас се и овог пута десило супротно. Дани тишине. Читавих пет дана се нико није огласио. Нису упућене ни речи саучешћа, ни покушај да се објасни шта се догодило и шта ће се даље радити. Тек када је притисак јавности постао превелик, институције су се огласиле. Деветог фебруара грађани Чачка изашли су испред болнице, тражећи одговоре и одговорне. Тражећи истину и објашњење да ли је неко крив и како је могуће да претходно здраво дете умре после операције крајника.

Медијска подршка је огромна. Ових дана смрт мале Еме апсолутно је главна тема. Сутрадан се пред окупљене грађане Чачка појавио директор Опште болнице Чачак Дејан Дабић. Покушао је да објасни процедуру, покушао да разговара са људима и родитељима девојчице који су такође били ту. Није успео, јер нико није желео нити имао стрпљења да слуша фразе и флоскуле.

Мајка детета одбила је да прими изјаве саучешћа.

Грађани су тражили одговорне и његову смену. Обећао је и једно и друго и некако успео да изађе са скупа који је био тужан, потресан и мучан за све присутне, за телевизијске гледаоце, али и за њега, сада већ бившег директора Опште болнице Чачак. Његова директна кривица у овом случају за сада није утврђена, али је оставка свакако дубоко моралан и одговоран поступак.

Важно је објаснити грађанима, али и породици трагично преминулог детета: дете је било у коми и за Београд, у Институт за мајку и дете, транспортовано је санитетом. Током транспорта рађена је реанимација како би дете стигло живо у врхунску установу. У таквим околностима, по свим медицинским правилима, мајка не може бити у возилу хитне помоћи. За то нема ни физичког простора ни медицинског оправдања. То није нечија самовоља, већ стандард струке. Свесна сам да ова констатација може изазвати негодовање, али поред пацијента, два анестезиолога и опреме за реанимацију, у санитету заиста нема простора, ни у физичком ни у медицинском смислу, за најближе чланове породице.

Међутим, иако мајка не може бити у санитетском возилу, систем је морао да пронађе начин да она не остане сама. Требало је наћи начин да из болнице или града крене другим возилом, организовано, уз подршку и јасне информације. Уместо тога, упућена је на такси. У тренутку када јој се живот руши, остављена је да се сама снађе. И то језиво боли. И то је оно што људи осећају и на шта с правом бурно реагују.

Без налаза обдукције не треба и не сме се говорити о узроку смрти. Као лекар, то јасно и одговорно тврдим.

Али исто тако, ћутањем се не може прикрити оно што није медицинско питање: организација, одговорност и однос према пацијенту и породици. ПР службе здравствених установа не постоје да би штитиле институцију од јавности, већ да би у кризним ситуацијама обезбедиле достојанство, истину и људскост.

Поверење у здравствени систем не руше трагедије. Оне су, колико год болне, саставни део медицине која није и не може бити свемоћна. Поверење се руши онда када систем ћути, када изостане људска реч и када се одговорност одмах доживљава као претња, а не као обавеза. Транспарентност, емпатија и јасна комуникација не треба да буду додатни терет за здравствене установе. Оне су основ њиховог постојања и њихова законска обавеза.

Зато је неопходно да се, по окончању обдукције, све стручне анализе спроведу приоритетно, темељно и без одлагања. Породица и јавност имају право да знају шта се заиста догодило. Не кроз нејасна, немушта саопштења пуна бирократских фраза, већ кроз јасно, прецизно и разумљиво обраћање некога из врха надлежних институција. Не због сензационализма, већ због поверења.

Ако се то не догоди, простор ће попунити нагађања, страх и теорије завере, а штета по здравствени систем биће далеко већа од било ког појединачног пропуста.

Ћутање институција после трагедије не сме бити одговор.

А одговорност не почиње моменталним тражењем кривице и кривца, већ спремношћу да се истина саопшти јасно, људски и на време.

др Славица Плавшић