Vest o smrti četvorogodišnje devojčice Eme iz Čačka, koja je preminula nakon operacije trećeg krajnika u Opštoj bolnici u Čačku, potresla je Srbiju, a građane Čačka izvela na ulice. Vršilac dužnosti direktora Opšte bolnice (OB) Čačak Dejan Dabić podneo je ostavku, a u toku je spoljašnji stručni nadzor rada u OB Čačak, kojim će biti proveren kvalitet stručnog rada.

Devojčica je prethodno bila zdrava i bila je na redovnom operativnom programu. Ništa nije ukazivalo na tragediju koja se uskoro dogodila. Sama operacija je protekla u redu, ali prilikom buđenja iz opšte anestezije pojavile su se komplikacije, zbog čega je dete istog dana transportovano za Beograd, u Institut za majku i dete, gde je preminulo.

Ovo je bila prva informacija koja je dospela u medije 9. februara. Posle toga počinje „drugi čin“ drame, u koji se uključuju svi mogući mediji, a porodica i javnost traže odgovore i krivca.

Dete je preminulo 4. februara. Čitavih pet dana trajala je apsolutna tišina. Porodici niko od nadležnih, ni iz bolnice ni iz grada, nije izjavio saučešće, niko nije pružio podršku. Sve se to dogodilo tek 10. februara, pod ogromnim pritiskom javnosti.

Tada su se oglasili i rukovodstvo bolnice i grada, kao i Ministarstvo zdravlja, sa izrazima najdubljeg saučešća uz napomenu da su porodici vrata Ministarstva zdravlja uvek otvorena. Procedura je pokrenuta. Urađena je sudsko-medicinska obdukcija, čiji se rezultati s nestrpljenjem očekuju. Unutrašnja kontrola je pokazala da je medicinska dokumentacija vođena korektno i da nije bilo vidljivih propusta ni

grešaka u lečenju.

Spoljašnji stručni nadzor sprovode eminentni lekari, profesori tercijalnih zdravstvenih ustanova iz oblasti čiji se rad proverava, i sada se čeka formiranje te stručne komisije i njihov izveštaj.

Smrt deteta posle naizgled uobičajene, ne „rutinske“, operacije trećeg krajnika tragedija je u svakoj zemlji i u svakom zdravstvenom sistemu. Takvi ishodi se, nažalost, dešavaju i tamo gde su uslovi bolji, protokoli jasniji i sistemi uređeniji.

Razlika, međutim, ne nastaje u trenutku tragedije. Razlika nastaje u onome što sledi.

U ozbiljnim državama institucije izlaze odmah. Ne sa konačnim odgovorima, jer njih tada još nema, već sa ljudskim gestom: saučešćem, objašnjenjem šta se zna i jasnom porukom da će se sve ispitati. Pokreće se stručna analiza bez odlaganja, a ako se utvrde propusti, sledi odgovornost.

Ne kao javni linč, već kao osnov profesionalnog bavljenja tako odgovornim poslom.

Kod nas se i ovog puta desilo suprotno. Dani tišine. Čitavih pet dana se niko nije oglasio. Nisu upućene ni reči saučešća, ni pokušaj da se objasni šta se dogodilo i šta će se dalje raditi. Tek kada je pritisak javnosti postao prevelik, institucije su se oglasile. Devetog februara građani Čačka izašli su ispred bolnice, tražeći odgovore i odgovorne. Tražeći istinu i objašnjenje da li je neko kriv i kako je moguće da prethodno zdravo dete umre posle operacije krajnika.

Medijska podrška je ogromna. Ovih dana smrt male Eme apsolutno je glavna tema. Sutradan se pred okupljene građane Čačka pojavio direktor Opšte bolnice Čačak Dejan Dabić. Pokušao je da objasni proceduru, pokušao da razgovara sa ljudima i roditeljima devojčice koji su takođe bili tu. Nije uspeo, jer niko nije želeo niti imao strpljenja da sluša fraze i floskule.

Majka deteta odbila je da primi izjave saučešća.

Građani su tražili odgovorne i njegovu smenu. Obećao je i jedno i drugo i nekako uspeo da izađe sa skupa koji je bio tužan, potresan i mučan za sve prisutne, za televizijske gledaoce, ali i za njega, sada već bivšeg direktora Opšte bolnice Čačak. Njegova direktna krivica u ovom slučaju za sada nije utvrđena, ali je ostavka svakako duboko moralan i odgovoran postupak.

Važno je objasniti građanima, ali i porodici tragično preminulog deteta: dete je bilo u komi i za Beograd, u Institut za majku i dete, transportovano je sanitetom. Tokom transporta rađena je reanimacija kako bi dete stiglo živo u vrhunsku ustanovu. U takvim okolnostima, po svim medicinskim pravilima, majka ne može biti u vozilu hitne pomoći. Za to nema ni fizičkog prostora ni medicinskog opravdanja. To nije nečija samovolja, već standard struke. Svesna sam da ova konstatacija može izazvati negodovanje, ali pored pacijenta, dva anesteziologa i opreme za reanimaciju, u sanitetu zaista nema prostora, ni u fizičkom ni u medicinskom smislu, za najbliže članove porodice.

Međutim, iako majka ne može biti u sanitetskom vozilu, sistem je morao da pronađe način da ona ne ostane sama. Trebalo je naći način da iz bolnice ili grada krene drugim vozilom, organizovano, uz podršku i jasne informacije. Umesto toga, upućena je na taksi. U trenutku kada joj se život ruši, ostavljena je da se sama snađe. I to jezivo boli. I to je ono što ljudi osećaju i na šta s pravom burno reaguju.

Bez nalaza obdukcije ne treba i ne sme se govoriti o uzroku smrti. Kao lekar, to jasno i odgovorno tvrdim.

Ali isto tako, ćutanjem se ne može prikriti ono što nije medicinsko pitanje: organizacija, odgovornost i odnos prema pacijentu i porodici. PR službe zdravstvenih ustanova ne postoje da bi štitile instituciju od javnosti, već da bi u kriznim situacijama obezbedile dostojanstvo, istinu i ljudskost.

Poverenje u zdravstveni sistem ne ruše tragedije. One su, koliko god bolne, sastavni deo medicine koja nije i ne može biti svemoćna. Poverenje se ruši onda kada sistem ćuti, kada izostane ljudska reč i kada se odgovornost odmah doživljava kao pretnja, a ne kao obaveza. Transparentnost, empatija i jasna komunikacija ne treba da budu dodatni teret za zdravstvene ustanove. One su osnov njihovog postojanja i njihova zakonska obaveza.

Zato je neophodno da se, po okončanju obdukcije, sve stručne analize sprovedu prioritetno, temeljno i bez odlaganja. Porodica i javnost imaju pravo da znaju šta se zaista dogodilo. Ne kroz nejasna, nemušta saopštenja puna birokratskih fraza, već kroz jasno, precizno i razumljivo obraćanje nekoga iz vrha nadležnih institucija. Ne zbog senzacionalizma, već zbog poverenja.

Ako se to ne dogodi, prostor će popuniti nagađanja, strah i teorije zavere, a šteta po zdravstveni sistem biće daleko veća od bilo kog pojedinačnog propusta.

Ćutanje institucija posle tragedije ne sme biti odgovor.

A odgovornost ne počinje momentalnim traženjem krivice i krivca, već spremnošću da se istina saopšti jasno, ljudski i na vreme.

dr Slavica Plavšić