U danima i nedeljama kada studenti ponovo podižu glas, Srbija dobija najvažniju potvrdu – da još uvek postoje generacije koje nisu pristala na tišinu. Njihova energija, njihova beskompromisnost i njihova upornost podsećaju nas da društvo ne napreduje bez ljudi koji imaju hrabrosti da kažu: “Dosta je.”

Studenti danas ne traže mnogo. Oni traže normalnu državu. Traže pravila koja važe za sve. Traže institucije koje nisu kulise, već stubovi društva. Traže obrazovanje koje ih priprema za život, a ne sistem koji ih tera da ćute i prihvataju ono što je neprihvatljivo.

Traže da se zaposle bez ucene i pritiska.

Traže da osnuju porodicu u svojoj zemlji. 

I tu se pojavljuje suština: Srbija mora da se menja.

Ne kozmetički, ne formalno – već suštinski.

Ne kroz parole, već kroz odgovornost.

Promene nisu hir. One su neophodnost. One su preko potrebne. One su uslov da mladi ostanu ovde, da veruju da njihov rad ima smisla i da njihov glas nešto znači. Jer zemlja koja ne sluša svoje studente – slušaće tuđe.

Zato danas, više nego ikada, moramo biti uz njih.

Njihov zahtev je jednostavan: da Srbija postane mesto gde se poštuje red, znanje, trud i sloboda. To je zahtev generacije koja ne traži privilegije – traži samo šansu.

A naš zadatak je da im pomognemo i da im tu šansu omogućimo.

Jer ako oni odustanu – onda odustaje i Srbija.

Ako oni istraju – onda ima nade za sve nas.

I zato, kada god bili izbori, da li sada na proleće ili krajem godine, prvi korak je smena ovog kriminalnog režima Aleksandra Vučića.

To je samo sredstvo.

Krajnji cilj na našem putu je bolje, pravednije i zdravije društvo u Srbiji.

Uspecemo!

Ivan Milanović