У данима и недељама када студенти поново подижу глас, Србија добија најважнију потврду – да још увек постоје генерације које нису пристала на тишину. Њихова енергија, њихова бескомпромисност и њихова упорност подсећају нас да друштво не напредује без људи који имају храбрости да кажу: “Доста је.”

Студенти данас не траже много. Они траже нормалну државу. Траже правила која важе за све. Траже институције које нису кулисе, већ стубови друштва. Траже образовање које их припрема за живот, а не систем који их тера да ћуте и прихватају оно што је неприхватљиво.

Траже да се запосле без уцене и притиска.

Траже да оснују породицу у својој земљи. 

И ту се појављује суштина: Србија мора да се мења.

Не козметички, не формално – већ суштински.

Не кроз пароле, већ кроз одговорност.

Промене нису хир. Оне су неопходност. Оне су преко потребне. Оне су услов да млади остану овде, да верују да њихов рад има смисла и да њихов глас нешто значи. Јер земља која не слуша своје студенте – слушаће туђе.

Зато данас, више него икада, морамо бити уз њих.

Њихов захтев је једноставан: да Србија постане место где се поштује ред, знање, труд и слобода. То је захтев генерације која не тражи привилегије – тражи само шансу.

А наш задатак је да им помогнемо и да им ту шансу омогућимо.

Јер ако они одустану – онда одустаје и Србија.

Ако они истрају – онда има наде за све нас.

И зато, када год били избори, да ли сада на пролеће или крајем године, први корак је смена овог криминалног режима Александра Вучића.

То је само средство.

Крајњи циљ на нашем путу је боље, праведније и здравије друштво у Србији.

Успецемо!

Иван Милановић