Politička scena u Srbiji ulazi u fazu u kojoj više ništa nije „obično“, a najmanje je običan osećaj da izbori još nisu raspisani. Parlamentarni i predsednički ciklus lebde u istoj političkoj ravni, preklapaju se i stvaraju utisak da država već živi u kampanji koja formalno nije počela, ali suštinski nikada nije ni prestala za vreme vlasti Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića.

Ko određuje tempo, taj određuje i realnost. A u Srbiji danas, realnost je postala promenljiva kategorija — zavisna od trenutka, poruke i potrebe da se preduhitri sledeći potez.

Sa jedne strane, vlast demonstrira potpunu fleksibilnost izbornog trenutka, uz sposobnost da politički kalendar prilagođava sopstvenim procenama stabilnosti, i rejtinga. Sa druge strane, opoziciona scena u kojem sa punim pravom caruje studentski pokret pokušava da konstatnim akcijama održi stanje budnosti kod građana da su potrebne promene i da one i slede. 

U tom sudaru nastaje paradoks: izbori su istovremeno i blizu i nedostižni. Najavljuju se, odlažu, pa se ponovo vraćaju u diskurs, kao stalna senka nad političkim životom zemlje. I upravo ta stalna neizvesnost postaje osnovni instrument upravljanja atmosferom u društvu.

Aleksandar Vučić ne vodi državu poslednjih 14 godina, on vodi kampanju.

Samo saberite vremensku diskrepancu koliko je Srbija bila pod tehničkim vladama, vanrednom stanju, predizbornim kampanjama i sve će vam biti kristalno jasno. 

Posebno pitanje ostaje da li će parlamentarni i predsednički izbori biti razdvojeni ili objedinjeni. To više nije tehničko pitanje, već pitanje političke arhitekture moći: da li se ciklusi koriste da se ritam kontrole produži, ili da se politička energija koncentriše u jednom trenutku odluke.

Jer u sistemu gde su institucije rastegljive, izbori prestaju da budu samo proceduralni čin i postaju alat političkog upravljanja vremenom.

Moja projekcija je jasno, zbog zakonskih okvira, Aleksandar Vučić će prvo raspisati parlamentarne izbore pa zatim će podneti ostavku na mesto predsednika države.

Do kraja godine nam slede parlamentarni i predsednički. 

I upravo tu Srbija danas stoji — između rituala i instrumenta, između procedure i taktike, između izbora kao ideje i izbora kao strategije. U toj stalnoj tenziji, društvo ulazi u stanje iscrpljenosti pre nego što kampanja uopšte i formalno počne.

A to iscrpljivanje nije slučajno — ono postaje politička činjenica samo po sebi.

U tom kontekstu, sve jasnije se izdvaja jedna od retkih autentičnih društvenih energija koja ne funkcioniše po logici partijske kontrole — studentski pokret i studentska scena u Srbiji. Upravo tu, u toj generacijskoj i društvenoj dinamici, nalazi se ono što sve više poprima karakter šireg zahteva za promenom političke kulture, a ne samo izbornih rezultata.

Zato je potrebna puna i nedvosmislena podrška studentima i studentskom pokretu u Srbiji. Ne kao dekor političkog trenutka, već kao legitiman izraz društvenog otpora pasivizaciji, umoru i zatvorenosti sistema. Jer bez njihove energije, politički prostor ostaje zatvoren u istim ciklusima, istim akterima i istoj logici beskonačnog odlaganja odluke.

Dosta je bilo toga u poslednje tri decenije. 

Ako se predviđanja o približavanju i parlamentarnog i predsedničkog ciklusa pokažu tačnim, Srbija neće ući samo u izborni period, već u test političke zrelosti društva u celini — uključujući i sposobnost da se prepozna gde se stvarna društvena energija danas nalazi.

Za srpsko društvo je od izuzetnog značaja da se dese promene, u stanju kolektivne traume koja traje od 2023. godine.

Promene su počele, promene su desile, samo treba na izborima da to sve potvrdimo i overimo.

Nakon toga, slede mnogo bolji dani za celokupno srpsko društvo.

Ivan Milanović

Foto- naslovna: NIN-MItar-Mitrovic