Политичка сцена у Србији улази у фазу у којој више ништа није „обично“, а најмање је обичан осећај да избори још нису расписани. Парламентарни и председнички циклус лебде у истој политичкој равни, преклапају се и стварају утисак да држава већ живи у кампањи која формално није почела, али суштински никада није ни престала за време власти Српске напредне странке и Александра Вучића.
Ко одређује темпо, тај одређује и реалност. А у Србији данас, реалност је постала променљива категорија — зависна од тренутка, поруке и потребе да се предухитри следећи потез.
Са једне стране, власт демонстрира потпуну флексибилност изборног тренутка, уз способност да политички календар прилагођава сопственим проценама стабилности, и рејтинга. Са друге стране, опозициона сцена у којем са пуним правом царује студентски покрет покушава да констатним акцијама одржи стање будности код грађана да су потребне промене и да оне и следе.
У том судару настаје парадокс: избори су истовремено и близу и недостижни. Најављују се, одлажу, па се поново враћају у дискурс, као стална сенка над политичким животом земље. И управо та стална неизвесност постаје основни инструмент управљања атмосфером у друштву.
Александар Вучић не води државу последњих 14 година, он води кампању.
Само саберите временску дискрепанцу колико је Србија била под техничким владама, ванредном стању, предизборним кампањама и све ће вам бити кристално јасно.
Посебно питање остаје да ли ће парламентарни и председнички избори бити раздвојени или обједињени. То више није техничко питање, већ питање политичке архитектуре моћи: да ли се циклуси користе да се ритам контроле продужи, или да се политичка енергија концентрише у једном тренутку одлуке.
Јер у систему где су институције растегљиве, избори престају да буду само процедурални чин и постају алат политичког управљања временом.
Моја пројекција је јасно, због законских оквира, Александар Вучић ће прво расписати парламентарне изборе па затим ће поднети оставку на место председника државе.
До краја године нам следе парламентарни и председнички.
И управо ту Србија данас стоји — између ритуала и инструмента, између процедуре и тактике, између избора као идеје и избора као стратегије. У тој сталној тензији, друштво улази у стање исцрпљености пре него што кампања уопште и формално почне.
А то исцрпљивање није случајно — оно постаје политичка чињеница само по себи.
У том контексту, све јасније се издваја једна од ретких аутентичних друштвених енергија која не функционише по логици партијске контроле — студентски покрет и студентска сцена у Србији. Управо ту, у тој генерацијској и друштвеној динамици, налази се оно што све више поприма карактер ширег захтева за променом политичке културе, а не само изборних резултата.
Зато је потребна пуна и недвосмислена подршка студентима и студентском покрету у Србији. Не као декор политичког тренутка, већ као легитиман израз друштвеног отпора пасивизацији, умору и затворености система. Јер без њихове енергије, политички простор остаје затворен у истим циклусима, истим актерима и истој логици бесконачног одлагања одлуке.
Доста је било тога у последње три деценије.
Ако се предвиђања о приближавању и парламентарног и председничког циклуса покажу тачним, Србија неће ући само у изборни период, већ у тест политичке зрелости друштва у целини — укључујући и способност да се препозна где се стварна друштвена енергија данас налази.
За српско друштво је од изузетног значаја да се десе промене, у стању колективне трауме која траје од 2023. године.
Промене су почеле, промене су десиле, само треба на изборима да то све потврдимо и оверимо.
Након тога, следе много бољи дани за целокупно српско друштво.
Иван Милановић
Фото- насловна: НИН-МИтар-Митровиц
