Ово је прича о проблему који се годинама провлачи кроз Бор и о коме се говори повремено, у таласима, али
без конкретног решења. Становници Новог градског центра и даље немају могућност да безбедно пређу
улицу Наде Димић. Одговорност за овакво стање сносе они који креирају и спроводе саобраћајну политику у
Градској управи Бора.
Реч је о делу града у којем се налазе трговински објекат Текијанка, бензинска станица НИС (а ускоро и МОЛ),
као и тржни центар БИГ. То су објекти високе атракције које свакодневно привлаче велики број грађана – од деце
и младих до најстаријих суграђана. Поред тога, у непосредној близини налази се и велико стамбено насеље.
Потреба за решавањем овог проблема несумњиво постоји. Међутим, изостаје одговоран приступ надлежних
институција. О озбиљности проблема говори и податак да се град Бор, према вредности јавног пондерисаног
ризика за 2024. годину, налази на 98. месту од укупно 161 локалне самоуправе у Србији.
О размерама проблема сведоче и подаци из Прегледног извештаја који је објавила Агенције за безбедност
саобраћаја. На територији града Бора у периоду од 2020. до 2024. године смртно је страдало пет пешака, док
је њих 87 задобило тешке или лаке телесне повреде. Најугроженије старосне категорије су особе старије од 65
година, са четири погинула и 28 повређених, деца узраста од 0 до 14 година са 20 повређених, као и грађани
старости од 31 до 45 година са једним погинулим и осам повређених.
Вратимо се конкретном проблему. Сви смо свесни да грађани на поменутој локацији често прелазе коловоз
ван обележеног пешачког прелаза. Одговорност се углавном пребацује на пешаке, док се занемарује
чињеница да је обавеза надлежних институција да обезбеде услове за безбедно кретање пешака, нарочито на
локацијама где постоје садржаји који генеришу велики број пешачких кретања.
Између осталог, поставља се и питање да ли је на том месту дозвољено прелажење улице. Закон о
безбедности саобраћаја на путевима прописује да пешак може прећи коловоз и ван обележеног пешачког
прелаза уколико се у близини, на удаљености од 100 метара, не налази пешачки прелаз, подземни пролаз или
надземни пролаз намењен пешацима. У том случају пешак је дужан да се претходно увери да то може
учинити безбедно, да не омета кретање возила и да пропусти сва возила која се крећу коловозом и пређе улицу
ван обележеног пешачког прелаза. Дакле, такво прелажење јесте законски дозвољено, али уз посебан опрез и
повећану одговорност пешака. А када говоримо о предметној локацији, први пешачки прелаз се налази тек на
кружном току код Дома здравља. Дакле има знатно више од сто метра.
Овај проблем може се решити на више начина. Предлажем два могућа решења – једно једноставније и јефтиније,
а друго квалитетније, дугорочно одрживије и безбедније.
Прво решење подразумева обележавање пешачког прелаза на месту где грађани већ годинама спонтано
прелазе улицу. Поред тога, неопходно је обезбедити адекватно осветљење прелаза, поставити знак
обавештења за обележени пешачки прелаз, као и знак опасности о наиласку на пешачки прелаз. Реч је о
релативно једноставној и финансијски приступачној мери која се може реализовати за један дан.
Друго решење јесте изградња подземног пешачког пролаза или надземног пешачког прелаза, односно
пешачке пасареле. Такво решење захтева већа финансијска улагања и озбиљнију пројектну припрему, али би
дугорочно обезбедило значајно виши ниво безбедности за све учеснике у саобраћају.
Све наведено је могуће спровести уколико постоји политичка воља, одговорност према грађанима и довољно
стручног знања унутар Градске управе. Безбедност пешака не сме бити питање добре воље, већ основна
обавеза сваке одговорне локалне самоуправе.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
