Ovo je priča o problemu koji se godinama provlači kroz Bor i o kome se govori povremeno, u talasima, ali
bez konkretnog rešenja. Stanovnici Novog gradskog centra i dalje nemaju mogućnost da bezbedno pređu
ulicu Nade Dimić. Odgovornost za ovakvo stanje snose oni koji kreiraju i sprovode saobraćajnu politiku u
Gradskoj upravi Bora.
Reč je o delu grada u kojem se nalaze trgovinski objekat Tekijanka, benzinska stanica NIS (a uskoro i MOL),
kao i tržni centar BIG. To su objekti visoke atrakcije koje svakodnevno privlače veliki broj građana – od dece
i mladih do najstarijih sugrađana. Pored toga, u neposrednoj blizini nalazi se i veliko stambeno naselje.
Potreba za rešavanjem ovog problema nesumnjivo postoji. Međutim, izostaje odgovoran pristup nadležnih
institucija. O ozbiljnosti problema govori i podatak da se grad Bor, prema vrednosti javnog ponderisanog
rizika za 2024. godinu, nalazi na 98. mestu od ukupno 161 lokalne samouprave u Srbiji.
O razmerama problema svedoče i podaci iz Preglednog izveštaja koji je objavila Agencije za bezbednost
saobraćaja. Na teritoriji grada Bora u periodu od 2020. do 2024. godine smrtno je stradalo pet pešaka, dok
je njih 87 zadobilo teške ili lake telesne povrede. Najugroženije starosne kategorije su osobe starije od 65
godina, sa četiri poginula i 28 povređenih, deca uzrasta od 0 do 14 godina sa 20 povređenih, kao i građani
starosti od 31 do 45 godina sa jednim poginulim i osam povređenih.
Vratimo se konkretnom problemu. Svi smo svesni da građani na pomenutoj lokaciji često prelaze kolovoz
van obeleženog pešačkog prelaza. Odgovornost se uglavnom prebacuje na pešake, dok se zanemaruje
činjenica da je obaveza nadležnih institucija da obezbede uslove za bezbedno kretanje pešaka, naročito na
lokacijama gde postoje sadržaji koji generišu veliki broj pešačkih kretanja.
Između ostalog, postavlja se i pitanje da li je na tom mestu dozvoljeno prelaženje ulice. Zakon o
bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje da pešak može preći kolovoz i van obeleženog pešačkog
prelaza ukoliko se u blizini, na udaljenosti od 100 metara, ne nalazi pešački prelaz, podzemni prolaz ili
nadzemni prolaz namenjen pešacima. U tom slučaju pešak je dužan da se prethodno uveri da to može
učiniti bezbedno, da ne ometa kretanje vozila i da propusti sva vozila koja se kreću kolovozom i pređe ulicu
van obeleženog pešačkog prelaza. Dakle, takvo prelaženje jeste zakonski dozvoljeno, ali uz poseban oprez i
povećanu odgovornost pešaka. A kada govorimo o predmetnoj lokaciji, prvi pešački prelaz se nalazi tek na
kružnom toku kod Doma zdravlja. Dakle ima znatno više od sto metra.
Ovaj problem može se rešiti na više načina. Predlažem dva moguća rešenja – jedno jednostavnije i jeftinije,
a drugo kvalitetnije, dugoročno održivije i bezbednije.
Prvo rešenje podrazumeva obeležavanje pešačkog prelaza na mestu gde građani već godinama spontano
prelaze ulicu. Pored toga, neophodno je obezbediti adekvatno osvetljenje prelaza, postaviti znak
obaveštenja za obeleženi pešački prelaz, kao i znak opasnosti o nailasku na pešački prelaz. Reč je o
relativno jednostavnoj i finansijski pristupačnoj meri koja se može realizovati za jedan dan.
Drugo rešenje jeste izgradnja podzemnog pešačkog prolaza ili nadzemnog pešačkog prelaza, odnosno
pešačke pasarele. Takvo rešenje zahteva veća finansijska ulaganja i ozbiljniju projektnu pripremu, ali bi
dugoročno obezbedilo značajno viši nivo bezbednosti za sve učesnike u saobraćaju.
Sve navedeno je moguće sprovesti ukoliko postoji politička volja, odgovornost prema građanima i dovoljno
stručnog znanja unutar Gradske uprave. Bezbednost pešaka ne sme biti pitanje dobre volje, već osnovna
obaveza svake odgovorne lokalne samouprave.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
