Nekada su predizborne kampanje bile vreme velikih obećanja. Govorilo se o reformama, ekonomiji, pravosuđu, obrazovanju, zdravstvu i dugoročnim planovima za razvoj države. Građanima su se nudile ideje i programi, a političari su pokušavali da ubede birače da upravo oni imaju viziju budućnosti.
Danas je slika drugačija.
Više se ne prodaju programi. Prodaju se prizori.
Ne govori se o institucijama, već o parizeru. Ne raspravlja se o budžetu, već o ceni tableta. Umesto strategije razvoja, na televiziji gledamo kese iz prodavnice, mape u boji i poslužavnike sa lekovima.
Kao da je predsednička funkcija postala spoj trgovca, komercijaliste i televizijskog voditelja.
U ozbiljnim demokratijama predsednik predstavlja državu. Kod nas često izgleda kao da predstavlja akcijsku ponudu.
I tako nastaje nova politička disciplina – politika tezge.
Čin 1: Parizer od 250 dinara
Kraj 2022. Inflacija jede plate brže nego što rastu. Građani negoduju zbog cena
hrane.
Rešenje? Predsednik pred kamerama vadi parizer.
„250 dinara kilogram.“
Nema ozbiljne rasprave o uzrocima inflacije. Nema objašnjenja tržišnih kretanja.
Nema ekonomskog plana koji bi građanima pokazao kako će se povećati kupovna
moć.
Ima parizer.
Parizer postaje simbol brige za narod. Istovremeno postaje i simbol političkog
marketinga, jer je slika mnogo jača od grafikona.
Parizer nestaje iz dnevnih tema.
Fotografije ostaju.
Čin 2: Mape u boji
Kada hrana više ne izaziva isti efekat, dolaze mape.
Crno je ono što je bilo pre.
Zeleno je ono što je urađeno.
Crveno je ono što se gradi.
Plavo je ono što će uskoro.
Svaka kampanja donese novu mapu i novo obećanje. Auto-putevi, brze
saobraćajnice, koridori, mostovi…
Publika aplaudira budućim kilometrima, dok mnogi i dalje svakodnevno voze po
putevima koji čekaju svoju boju na sledećoj karti.
Mapa se menja.
Obećanja ostaju ista.
Čin 3: Kuće za selo
Posle infrastrukture dolaze emocije.
Kuće za mlade. Ostanak na selu. Novi život.
Ideja sama po sebi nije sporna. Naprotiv.
Ali država nije samo ključ od kuće.
Država je ambulanta koja radi.
Škola u kojoj ima dece.
Autobus koji dolazi.
Voda koja nije luksuz.
Radno mesto zbog kojeg ljudi ostaju.
Kuća bez svega toga lako postane lepo upakovana fotografija.
Čin 4: Lekovi na poslužavniku
I evo nas danas.
Predsednik više ne pokazuje parizer.
Pokazuje lekove.
Na poslužavniku.
Čita cene jedne po jedne, kao trgovac koji nabraja robu na pijaci.
„Ovaj lek toliko.“
„Ovaj još jeftiniji.“
„Ovo je za tri miliona ljudi.“
Ponovo kamera. Ponovo proizvod. Ponovo poruka da država brine.
Ne kroz sistem.
Kroz televizijski kadar.
Čin 5: Emocija kao politička valuta
U javnim nastupima često se ističu pojedinačne ljudske priče koje snažno odjekuju
među građanima. Takve priče mogu da probude solidarnost i nadu, ali istovremeno
otvaraju pitanje gde je granica između iskrene pomoći i političke promocije.
Kada pojedinačan slučaj postane centralni događaj konferencije ili televizijskog
prenosa, deo javnosti postavlja pitanje da li se humanost pretvara u politički
marketing.
To nije pitanje jednog deteta.
To je pitanje sistema.
Jer sistem se ne meri brojem kamera kada nekome pomogne.
Sistem se meri time da pomoć ne zavisi od kamera.
Poenta
U Francuskoj predsednik ne pokazuje baget da bi dokazao da je hleb jeftin.
U Nemačkoj kancelar ne obilazi televizijske studije sa kesom lekova.
U većini evropskih država građani ocenjuju institucije.
Kod nas se često ocenjuje scenografija.
Kesa.
Mapa.
Poslužavnik.
Sutra možda traktor.
Prekosutra metar asfalta.
Jer politika je, izgleda, prestala da bude predstavljanje programa.
Postala je predstavljanje proizvoda.
A kada se izbori završe, tezga se sklapa.
Reflektori se gase.
Kamera odlazi.
Građanima ostaju računi, redovi, svakodnevica i nada da će sledeća kampanja možda ponovo doneti neko novo obećanje – ovog puta upakovano u neki novi predmet koji će stati pred kamere.
Jer u Srbiji politika sve manje liči na raspravu o tome kako će država izgledati za deset godina.
A sve više na pijacu na kojoj je najvažnije da roba izgleda primamljivo dok traje vašar.
dr Svetlana Cvijanović
