Некада су предизборне кампање биле време великих обећања. Говорило се о реформама, економији, правосуђу, образовању, здравству и дугорочним плановима за развој државе. Грађанима су се нудиле идеје и програми, а политичари су покушавали да убеде бираче да управо они имају визију будућности.
Данас је слика другачија.
Више се не продају програми. Продају се призори.
Не говори се о институцијама, већ о паризеру. Не расправља се о буџету, већ о цени таблета. Уместо стратегије развоја, на телевизији гледамо кесе из продавнице, мапе у боји и послужавнике са лековима.
Као да је председничка функција постала спој трговца, комерцијалисте и телевизијског водитеља.
У озбиљним демократијама председник представља државу. Код нас често изгледа као да представља акцијску понуду.
И тако настаје нова политичка дисциплина – политика тезге.
Чин 1: Паризер од 250 динара
Крај 2022. Инфлација једе плате брже него што расту. Грађани негодују због цена
хране.
Решење? Председник пред камерама вади паризер.
„250 динара килограм.“
Нема озбиљне расправе о узроцима инфлације. Нема објашњења тржишних кретања.
Нема економског плана који би грађанима показао како ће се повећати куповна
моћ.
Има паризер.
Паризер постаје симбол бриге за народ. Истовремено постаје и симбол политичког
маркетинга, јер је слика много јача од графикона.
Паризер нестаје из дневних тема.
Фотографије остају.
Чин 2: Мапе у боји
Када храна више не изазива исти ефекат, долазе мапе.
Црно је оно што је било пре.
Зелено је оно што је урађено.
Црвено је оно што се гради.
Плаво је оно што ће ускоро.
Свака кампања донесе нову мапу и ново обећање. Ауто-путеви, брзе
саобраћајнице, коридори, мостови…
Публика аплаудира будућим километрима, док многи и даље свакодневно возе по
путевима који чекају своју боју на следећој карти.
Мапа се мења.
Обећања остају иста.
Чин 3: Куће за село
После инфраструктуре долазе емоције.
Куће за младе. Останак на селу. Нови живот.
Идеја сама по себи није спорна. Напротив.
Али држава није само кључ од куће.
Држава је амбуланта која ради.
Школа у којој има деце.
Аутобус који долази.
Вода која није луксуз.
Радно место због којег људи остају.
Кућа без свега тога лако постане лепо упакована фотографија.
Чин 4: Лекови на послужавнику
И ево нас данас.
Председник више не показује паризер.
Показује лекове.
На послужавнику.
Чита цене једне по једне, као трговац који набраја робу на пијаци.
„Овај лек толико.“
„Овај још јефтинији.“
„Ово је за три милиона људи.“
Поново камера. Поново производ. Поново порука да држава брине.
Не кроз систем.
Кроз телевизијски кадар.
Чин 5: Емоција као политичка валута
У јавним наступима често се истичу појединачне људске приче које снажно одјекују
међу грађанима. Такве приче могу да пробуде солидарност и наду, али истовремено
отварају питање где је граница између искрене помоћи и политичке промоције.
Када појединачан случај постане централни догађај конференције или телевизијског
преноса, део јавности поставља питање да ли се хуманост претвара у политички
маркетинг.
То није питање једног детета.
То је питање система.
Јер систем се не мери бројем камера када некоме помогне.
Систем се мери тиме да помоћ не зависи од камера.
Поента
У Француској председник не показује багет да би доказао да је хлеб јефтин.
У Немачкој канцелар не обилази телевизијске студије са кесом лекова.
У већини европских држава грађани оцењују институције.
Код нас се често оцењује сценографија.
Кеса.
Мапа.
Послужавник.
Сутра можда трактор.
Прекосутра метар асфалта.
Јер политика је, изгледа, престала да буде представљање програма.
Постала је представљање производа.
А када се избори заврше, тезга се склапа.
Рефлектори се гасе.
Камера одлази.
Грађанима остају рачуни, редови, свакодневица и нада да ће следећа кампања можда поново донети неко ново обећање – овог пута упаковано у неки нови предмет који ће стати пред камере.
Јер у Србији политика све мање личи на расправу о томе како ће држава изгледати за десет година.
А све више на пијацу на којој је најважније да роба изгледа примамљиво док траје вашар.
др Светлана Цвијановић
