Sinoć 31.3.2026. godine usled usijanja, nastalog nakon nedeljnog haosa ispalog iz mraka, se stvari, same od sebe, kristališu. Mesto pred Rektoratom jednog Univerziteta u jednoj prestonici je suđeno za to. Pritisak je usled rasturanja ogromne količine besmisla do te mere porastao da je formirana čvrsta rešetka. Sa njene osunčane strane se jedni oslobađaju, a oni drugi, sa one mračne strane… oni naprosto nemaju kapacitet za slobodu. Sa jedne strane sijaju svetla lica a sa druge su oni koji kriju tamu svojih nestalih lica iza maski… I to je ad fontes rationis ključno, razgraničenje da je čovek biće svetlosti, dok oni bez duha i vere u slobodu kao božiji dar, igraju za mrak i sve svoje gospodare koje im taj mrak izrodi. Izrodi. Kome još danas u Srbiji uzor, vodilja može da bude neki razmaženi kraljević iz mraka. Onaj što u samoći najglasnije jeca… i koji to više ne može da sakrije.

Sinoć shvatam da je Srbija u krotkim ljudima usnula carica slobode. Svaki taj mali, običan čovek nosi njen fraktalni deo, u sebi, Ono Zrno Njene celine; Sinoć sa tim Zrnom prelaze banalnu, oštru crtu koju su protiv njih naoštrili bezdušni, mračnjaci.

Mrak se učini kad sadržinu zameniš sa formom… Mrak je uobraženi prostor bivšeg čoveka zarobljenog u svoju formu. Roblje sopstvene uobražene forme nema hrabrosti da oseti zapravo sa kojom se lakoćom korača sa tim zrnom u sebi, zrnom koje oslobađa od svakog tereta. Da, za to je potrebna hrabrost, svetlost! Mnogo svetlosti!! Još svetlosti!!!

Država je ozbiljan svetlosni algoritam u organizaciji suživota zajednice ljudi. Na jednoj teritoriji u taj suživot nas integrišu zajedničke vrednosti, zajednički jezik, slična uverenja, čak iste zebnje… i naposletku uvek, njeno tiho visočanstvo, ona besmrtna, nada. Samozvani kraljević iz mraka je protiv svega toga, to mu smeta jer isijava enormnim duhom i obelodanjuje mu koliko je on i njegov mrak iz kog se izrodio prazan. Pokazuje mu koliko ga nema.

U petak, 20. marta 2026. godine, u 15:46 časova došlo je proleće. U tom trenutku nastupila je prolećna ravnodnevica, kada obdanica i noć trajaše po 12 sati. Svaki naredni dan postaje sve duži. Dolazi lepše, vedrije vreme, nastupa svetlost. Isprazni otpadaju kao skoreli drek sa osušene obuće.

O da, u Kuli je pala mračna kula ispraznih, a od jačine praska njenog pada im se večeras Beogradom ori: ‚‚Jedan tri, jedan dva – sluge okupatora!!!“ I svi oni mračni sinoć skriveni pod maskom u sebi gledaju u mrak gde vide kako su sami sebe osudili na propast; od tog saznanja se ne može skrenuti pogled.

Srbija, Naša Carica vostaje!

Advokat Ivan Tatić