Синоћ 31.3.2026. године услед усијања, насталог након недељног хаоса испалог из мрака, се ствари, саме од себе, кристалишу. Место пред Ректоратом једног Универзитета у једној престоници је суђено за то. Притисак је услед растурања огромне количине бесмисла до те мере порастао да је формирана чврста решетка. Са њене осунчане стране се једни ослобађају, а они други, са оне мрачне стране… они напросто немају капацитет за слободу. Са једне стране сијају светла лица а са друге су они који крију таму својих несталих лица иза маски… И то је ад фонтес ратионис кључно, разграничење да је човек биће светлости, док они без духа и вере у слободу као божији дар, играју за мрак и све своје господаре које им тај мрак изроди. Изроди. Коме још данас у Србији узор, водиља може да буде неки размажени краљевић из мрака. Онај што у самоћи најгласније јеца… и који то више не може да сакрије.
Синоћ схватам да је Србија у кротким људима уснула царица слободе. Сваки тај мали, обичан човек носи њен фрактални део, у себи, Оно Зрно Њене целине; Синоћ са тим Зрном прелазе баналну, оштру црту коју су против њих наоштрили бездушни, мрачњаци.
Мрак се учини кад садржину замениш са формом… Мрак је уображени простор бившег човека заробљеног у своју форму. Робље сопствене уображене форме нема храбрости да осети заправо са којом се лакоћом корача са тим зрном у себи, зрном које ослобађа од сваког терета. Да, за то је потребна храброст, светлост! Много светлости!! Још светлости!!!
Држава је озбиљан светлосни алгоритам у организацији суживота заједнице људи. На једној територији у тај суживот нас интегришу заједничке вредности, заједнички језик, слична уверења, чак исте зебње… и напослетку увек, њено тихо височанство, она бесмртна, нада. Самозвани краљевић из мрака је против свега тога, то му смета јер исијава енормним духом и обелодањује му колико је он и његов мрак из ког се изродио празан. Показује му колико га нема.
У петак, 20. марта 2026. године, у 15:46 часова дошло је пролеће. У том тренутку наступила је пролећна равнодневица, када обданица и ноћ трајаше по 12 сати. Сваки наредни дан постаје све дужи. Долази лепше, ведрије време, наступа светлост. Испразни отпадају као скорели дрек са осушене обуће.
О да, у Кули је пала мрачна кула испразних, а од јачине праска њеног пада им се вечерас Београдом ори: ‚‚Један три, један два – слуге окупатора!!!“ И сви они мрачни синоћ скривени под маском у себи гледају у мрак где виде како су сами себе осудили на пропаст; од тог сазнања се не може скренути поглед.
Србија, Наша Царица востаје!
Адвокат Иван Татић
