U avgustu prošle godine, tokom redovnog treninga mladih kajakaša, muškarac na vodenom skuteru ušao je velikom brzinom među čamce sa decom, podigavši snažne talase koji su mališane izbacili u vodu. Trener je pokušao da ih zaštiti sopstvenim telom, ali se skuter vraćao više puta. Deca su bila povređena, a trener je oboren i takođe povređen. Sve se dogodilo usred grada, pred svedocima, kamerama i roditeljima.

Reakcija institucija bila je spora, nejasna i protivurečna. Osumnjičeni je najpre pušten, a uviđaj nije urađen odmah. Skuter nije oduzet. Javnost je ostala bez jasnog odgovora šta se zapravo dogodilo i zašto se nije odmah reagovalo. Dan kasnije, građani su organizovali veliki protest u Pančevu zbog incidenta kakav se na Tamišu nikada ranije nije dogodio. Taj protest nije nastao iz hira, već iz straha i besa zbog ugrožene dece i izostanka odgovornosti.

Iz tog protesta proizašao je drugi sudski postupak. Apsolvent Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Andrej Tanko, učestvovao je u tom protestu, kao i mnogi drugi građani. Bio je vreli avgustovski dan i vrelo, sparno veče. Svako je sa sobom poneo vodu u nekoj varijanti kako bi se osvežio. Andrej se odlučio za prskalicu za cveće napunjenu običnom, čistom vodom sa česme. U gužvi koja se stvorila prilikom probijanja kordona dogodilo se da je Andrej vodom isprskao policijsku službenicu koja je bila na redovnoj dužnosti održavanja javnog reda i mira. Nije bila zadužena za obezbeđenje skupa, niti se nalazila u probijenom kordonu. Nije povređena i nije joj se dogodilo ništa opasno. Nije se javljala lekaru i ne postoji nikakva medicinska dokumentacija. Nastavila je da normalno obavlja svoj posao do kraja smene, bez ikakvih smetnji, kako je sama izjavila na prethodnom ročištu održanom 18. januara 2026. godine.

Kada je podignuta optužnica za napad na decu i njihovog trenera na Tamišu, činilo se da će pravda konačno stići. Ali tek nakon što je bila dozvana protestima, burnim reakcijama javnosti, snimcima i upornošću onih koji su odbili da zaborave avgust.Jer u mesecima koji su prošli od tog dana, pravosuđe nije mirovalo. Radilo je. Ali ne tamo gde se očekivalo. Dok se čekalo da nasilje nad decom dobije svoje pravo ime, pred sud je izveden student Andrej Tanko. Njegov „prekršaj“ bila je prskalica sa običnom vodom, korišćena tokom protesta koji je izbio upravo zbog događaja na Tamišu. Taj protest bio je odgovor, a njegovo suđenje kazna, poruka i opomena svima da paze šta rade.

U jednoj sudnici razmatralo se da li je mladić sa prskalicom ugrozio javni red i ometao službeno lice u vršenju dužnosti. U drugoj, koja je mesecima bila prazna, čekalo se da se razmotri kako je skuter jurio ka deci i treneru koji je stao ispred njih. Razlika u brzini bila je upadljiva. Ne brzina skutera, već brzina sistema.

Tog 13. avgusta u Pančevu, deca su bila u vodi, a institucije na obali. U februaru su institucije konačno ušle u vodu, ali tek kada su shvatile da je javnost naučila da pliva bez njih. I da pamti.

Zato se ova dva suđenja ne mogu posmatrati odvojeno. Jedno govori o nasilju i granicama bahatosti. Drugo o granicama poslušnosti. Jedno se tiče onoga što se dogodilo. Drugo onoga ko se usuđuje da reaguje. Andrej je priveden zbog prskalice napunjene običnom vodom, i to šest dana nakon incidenta. Proveo je u pritvoru 48 sati, a zatim u strogom kućnom pritvoru više od tri meseca. Njegovo suđenje je u toku. Brzo, efikasno i revnosno, kao da je u pitanju najveći kriminalac, a ne mladić besprekorne biografije. Ova dva sudska postupka na neki način su povezana. Ne zato što su pravno ista, već zato što zajedno pokazuju kako sistem pravi razliku. Jedan slučaj zahtevao je veliki pritisak javnosti, snimke, proteste i mesece čekanja da bi dobio optužnicu. Drugi je dobio sudnicu gotovo odmah.

To je obrazac ponašanja vladajuće strukture. Protiv nevinih studenata sprovodi se stroga, ogoljena represija režima. Pravi zločinci su, po pravilu, zaštićeni jer dolaze iz redova bliskih vlasti. Bahati vozač skutera povredio je četvoro maloletne dece i trenera, a ostale prisutne, kao i čitav grad, ozbiljno uznemirio i uplašio. Deca koja redovno treniraju kajak, pod zaštitom svog trenera koji je učinio sve da ih odbrani, bila su duboko potresena. Njihovi roditelji i javnost takođe. To je trauma koju će pamtiti celog života.

Vozač skutera, koji je ničim izazvan ozbiljno ugrozio bezbednost maloletne dece uzrasta od šest do četrnaest godina, bio je u vidno alkoholisanom stanju. Prema nezvaničnim podacima, kumovskim vezama bio je povezan sa vladajućim strukturama. Zbog toga ga prva policijska ekipa koja je stigla na lice mesta nije ni privela niti sačinila zapisnik. Naprotiv, pušten je da ode. Tek naredna patrola ga je privela, nakon čega mu je određeno zadržavanje, a tek posle šest meseci podignuta je ozbiljna optužnica koja ga tereti za pokušaj ubistva.

„Više javno tužilaštvo u Pančevu je 6. februara podiglo optužnicu protiv okrivljenog M. J. (30) iz Pančeva, koji je tokom redovnog treninga Kajak-kanu kluba Pančevo na Tamišu 12. avgusta prošle godine prišao velikom brzinom, izazvao talas i prevrnuo čamac, izbacivši mališane u vodu. Tereti se za krivična dela ubistva u pokušaju i izazivanja opšte opasnosti.“

Ako će suđenje za napad na decu biti revnosno i temeljno, moraće da izdrži poređenje sa preciznošću, energijom i efikasnošću koje su već pokazane u slučaju Andreja Tanka. U suprotnom, ostaće sumnja da zakon nije samo spor, već i probirljiv. A selektivna pravda, ma koliko se trudila da izgleda kao poredak, uvek ostavlja isti utisak: da se ne sudi po delu, već po imenu. Po vezi. Po tišini i podobnosti. Ili po glasnom otporu. Reke pamte. Ljudi pamte. Na institucijama je da pokažu da pamćenje nije pretnja, već zakonska obaveza.

dr Slavica Plavšić