У августу прошле године, током редовног тренинга младих кајакаша, мушкарац на воденом скутеру ушао је великом брзином међу чамце са децом, подигавши снажне таласе који су малишане избацили у воду. Тренер је покушао да их заштити сопственим телом, али се скутер враћао више пута. Деца су била повређена, а тренер је оборен и такође повређен. Све се догодило усред града, пред сведоцима, камерама и родитељима.
Реакција институција била је спора, нејасна и противуречна. Осумњичени је најпре пуштен, а увиђај није урађен одмах. Скутер није одузет. Јавност је остала без јасног одговора шта се заправо догодило и зашто се није одмах реаговало. Дан касније, грађани су организовали велики протест у Панчеву због инцидента какав се на Тамишу никада раније није догодио. Тај протест није настао из хира, већ из страха и беса због угрожене деце и изостанка одговорности.
Из тог протеста произашао је други судски поступак. Апсолвент Електротехничког факултета у Београду, Андреј Танко, учествовао је у том протесту, као и многи други грађани. Био је врели августовски дан и врело, спарно вече. Свако је са собом понео воду у некој варијанти како би се освежио. Андреј се одлучио за прскалицу за цвеће напуњену обичном, чистом водом са чесме. У гужви која се створила приликом пробијања кордона догодило се да је Андреј водом испрскао полицијску службеницу која је била на редовној дужности одржавања јавног реда и мира. Није била задужена за обезбеђење скупа, нити се налазила у пробијеном кордону. Није повређена и није јој се догодило ништа опасно. Није се јављала лекару и не постоји никаква медицинска документација. Наставила је да нормално обавља свој посао до краја смене, без икаквих сметњи, како је сама изјавила на претходном рочишту одржаном 18. јануара 2026. године.
Када је подигнута оптужница за напад на децу и њиховог тренера на Тамишу, чинило се да ће правда коначно стићи. Али тек након што је била дозвана протестима, бурним реакцијама јавности, снимцима и упорношћу оних који су одбили да забораве август.Јер у месецима који су прошли од тог дана, правосуђе није мировало. Радило је. Али не тамо где се очекивало. Док се чекало да насиље над децом добије своје право име, пред суд је изведен студент Андреј Танко. Његов „прекршај“ била је прскалица са обичном водом, коришћена током протеста који је избио управо због догађаја на Тамишу. Тај протест био је одговор, а његово суђење казна, порука и опомена свима да пазе шта раде.
У једној судници разматрало се да ли је младић са прскалицом угрозио јавни ред и ометао службено лице у вршењу дужности. У другој, која је месецима била празна, чекало се да се размотри како је скутер јурио ка деци и тренеру који је стао испред њих. Разлика у брзини била је упадљива. Не брзина скутера, већ брзина система.
Тог 13. августа у Панчеву, деца су била у води, а институције на обали. У фебруару су институције коначно ушле у воду, али тек када су схватиле да је јавност научила да плива без њих. И да памти.
Зато се ова два суђења не могу посматрати одвојено. Једно говори о насиљу и границама бахатости. Друго о границама послушности. Једно се тиче онога што се догодило. Друго онога ко се усуђује да реагује. Андреј је приведен због прскалице напуњене обичном водом, и то шест дана након инцидента. Провео је у притвору 48 сати, а затим у строгом кућном притвору више од три месеца. Његово суђење је у току. Брзо, ефикасно и ревносно, као да је у питању највећи криминалац, а не младић беспрекорне биографије. Ова два судска поступка на неки начин су повезана. Не зато што су правно иста, већ зато што заједно показују како систем прави разлику. Један случај захтевао је велики притисак јавности, снимке, протесте и месеце чекања да би добио оптужницу. Други је добио судницу готово одмах.
То је образац понашања владајуће структуре. Против невиних студената спроводи се строга, огољена репресија режима. Прави злочинци су, по правилу, заштићени јер долазе из редова блиских власти. Бахати возач скутера повредио је четворо малолетне деце и тренера, а остале присутне, као и читав град, озбиљно узнемирио и уплашио. Деца која редовно тренирају кајак, под заштитом свог тренера који је учинио све да их одбрани, била су дубоко потресена. Њихови родитељи и јавност такође. То је траума коју ће памтити целог живота.
Возач скутера, који је ничим изазван озбиљно угрозио безбедност малолетне деце узраста од шест до четрнаест година, био је у видно алкохолисаном стању. Према незваничним подацима, кумовским везама био је повезан са владајућим структурама. Због тога га прва полицијска екипа која је стигла на лице места није ни привела нити сачинила записник. Напротив, пуштен је да оде. Тек наредна патрола га је привела, након чега му је одређено задржавање, а тек после шест месеци подигнута је озбиљна оптужница која га терети за покушај убиства.
„Више јавно тужилаштво у Панчеву је 6. фебруара подигло оптужницу против окривљеног М. Ј. (30) из Панчева, који је током редовног тренинга Кајак-кану клуба Панчево на Тамишу 12. августа прошле године пришао великом брзином, изазвао талас и преврнуо чамац, избацивши малишане у воду. Терети се за кривична дела убиства у покушају и изазивања опште опасности.“
Ако ће суђење за напад на децу бити ревносно и темељно, мораће да издржи поређење са прецизношћу, енергијом и ефикасношћу које су већ показане у случају Андреја Танка. У супротном, остаће сумња да закон није само спор, већ и пробирљив. А селективна правда, ма колико се трудила да изгледа као поредак, увек оставља исти утисак: да се не суди по делу, већ по имену. По вези. По тишини и подобности. Или по гласном отпору. Реке памте. Људи памте. На институцијама је да покажу да памћење није претња, већ законска обавеза.
др Славица Плавшић
