Deliblatska peščara je jedno od najvrednijih ekoloških staništa Balkana i evropski biser prirode. Peščara već čitav mesec gori, a zvanična Srbija demonstrira svoju potpunu i zastrašujuću funkcionalnu nesposobnost ili nezainteresovanost. Deliblatska peščara se gubi u plamenu, crnoj zemlji i dimu, dok državni aparat  odlukom ili potpunom nesposobnošću, primenjuje najsramniju od svih strategija: „strategiju zaborava“.

Požar u Deliblatskoj peščari je strašna ekološka katastrofa, ali i ogledalo raspada sistema.

Mesec dana vatre, mesec dana tišine

Kako je moguće da požar koji traje od kraja jula i dalje, uništava hiljade hektara, a da javnost Srbije nema nijednu jedinu kredibilnu, dnevnu i nezavisnu informaciju o tome šta se zapravo događa?

Dok meštani, dobrovoljci i iscrpljeni vatrogasci na sopstvenim plućima i rukama osećaju pakao Peščare, sa zvaničnih adresa dobijamo samo birokratske eufemizme: „požar je pod kontrolom“, „situacija je stabilna“. Kakva je to stabilnost u kojoj podzemna žarišta tinjaju nedeljama, a vetar iznova razbuktava plamen na terenima koje je država morala da obezbedi još prvog dana?

To je svesno obmanjivanje javnosti. Država funkcioniše po principu: ako o požaru ne izveštavamo u udarnim vestima, požar ne postoji. Čeka se da kiša reši problem jer država nema strategiju. Čeka se da izgori sve što može da izgori, kako bi se problem rešio sam od sebe ugljenisanim ćutanjem.

Parodija od vlasti: žetoni, automobili i jeftin politički marketing

Dok u Peščari stradaju vekovne šume, retke biljke i životinjski svet, vrh vlasti je zauzet važnijim poslom: glumom u predizbornom cirkusu. Predsednik države pred kamerama pere automobil, preganja se sa žetonima na perionici i obilazi apoteke da proveri cene lekova, dramatično poručujući da se „pripreme za kampanju privode kraju“. U državi u kojoj se jedan čovek pita za sve: od cene parizera do trasiranja auto puteva, taj isti čovek ne nalazi za shodno da se ozbiljno, sveobuhvatno i sa mapom u rukama obrati naciji povodom katastrofe koja prži Vojvodinu.

Sistem je postavljen tako da se uspehom smatra samo ono što može da se slika za spot, dok se stvarna kriza potiskuje na marginu vesti.

Sa terena stižu fotografije plamena, dima, crne zemlje i izgorele šume. Šalju ih ljudi koji su tamo i koji najbolje vide kolika je razlika između onoga što gledaju sopstvenim očima i mesta koje ova katastrofa zauzima u vestima. Pre samo nekoliko dana požar je bio glavna tema. Danas već klizi na treće ili četvrto mesto, kao da je reč o događaju koji se završio.
A nije.

Možda je upravo u tome jedna od najstrašnijih priča o ovom požaru: ne samo koliko dugo traje i koliko je zemlje progutao, već koliko smo brzo počeli da ga zaboravljamo dok još gori.

Njegova istorija je duža nego što je većina javnosti uopšte znala. Prema rečima Ivana Tešića, zastupnika i koordinatora u „Vojvodinašumama“, požar je počeo još 22. jula i tada je brzo lokalizovan. Drugog avgusta pojavio se novi požar na dva hektara borove šume, a 4. avgusta, kilometar i po dalje, novo žarište. Veliko razbuktavanje koje je javnost videla počelo je narednih dana.

Od 5. avgusta Peščara je gorela pred očima cele Srbije. Gorele su hiljade hektara šume i niskog rastinja. Evakuisani su ljudi, a posle njih i stoka i domaće životinje. Stotine profesionalnih vatrogasaca, pripadnika Vojske, radnika „Vojvodinašuma“, dobrovoljaca i meštana borile su se sa vatrom, vetrom i nepristupačnim terenom. Oko 10. avgusta stigle su vesti da je požar stavljen pod kontrolu. Oprezno se govorilo da opasnost prolazi, a onda, posle nekoliko mirnijih dana, ponovo fotografije plamena. Ponovo dim. Ponovo ljudi sa terena koji govore da požar nije ugašen.

Zvanični izveštaji navode aktivna žarišta i povremeno pojavljivanje plamena usled vetra, dok snimci sa terena od 16. avgusta pokazuju koliko reč „pod kontrolom“ može biti varljiva kada pod zemljom i u šumi još tinjaju kilometri požarišta.

Deliblatska peščara je već pretrpela požar istorijskih razmera. Najrazorniji do sada, 1996. godine, trajao je jedanaest dana i zahvatio 3.815 hektara. Ovaj sadašnji već se meri hiljadama hektara i traje skoro mesec dana, bez jasnih naznaka da će skoro biti ugašen i kakav će biti konačan bilans.

Ali izgleda da smo, pre nego što smo ugasili vatru, ugasili pažnju.

Problem nije u tome što predsednik pere automobil. Problem je u državi u kojoj se predsednik pita za gotovo sve, pojavljuje svuda, proverava cene u apotekama, obilazi puteve, fabrike i prodavnice, a jedna od najvećih ekoloških katastrofa u novijoj istoriji ovog prostora traje danima bez svakodnevnog, ozbiljnog i sveobuhvatnog obraćanja javnosti o tome šta se zapravo događa i šta je učinjeno da se požar konačno ugasi.

Ko danas građanima Srbije može precizno da kaže kolika je površina izgorela? Koliko je požara aktivno? Gde su žarišta? Šta je uništeno? Koliko ima ljudi na terenu i da li raspolažu svime što im je potrebno? Da li su domaći kapaciteti dovoljni? Zašto požar, posle gotovo mesec dana od prvog izbijanja vatre, i dalje nije potpuno ugašen? Šta je urađeno između prvog požara u julu i velikog razbuktavanja početkom avgusta? U kakvom su stanju bili protivpožarni proseci, putevi, oprema i sistem ranog reagovanja?
To nisu pitanja za društvene mreže. To su pitanja za državu.

Građani su svoj deo posla uradili: na pozive za pomoć odgovorili su masovno. Stizale su ogromne količine donacija: voda, energetski napici, hrana, medicinski materijal i oprema. Skupljena su i značajna novčana sredstva. Dobrovoljna vatrogasna društva, zajedno sa meštanima, pokazala su se kao pravi heroji ove priče. Ljudi danima rade na temperaturama na kojima je teško i stajati, ulaze u dim i prilaze vatri da bi zaštitili naselja, kuće i ono što je od Peščare ostalo. Donacije im pomažu da izdrže, ali donacije ne mogu same da ugase požar ovih razmera.

Vrhunac beščašća: Brendiranje tuđe muke

Jedan od najmučnijih detalja ove tragedije ne leži samo u izostanku odgovarajuće državne reakcije, već u pokušaju da se na tuđoj solidarnosti zarade jeftini politički poeni.

Obični građani, narod koji jedva spaja kraj s krajem, iz svog džepa kupuju flašice vode, energetska pića, hranu i medicinski materijal da pošalju ljudima na liniji vatre. A onda, negde u lancu distribucije, preko tih istih flaša vode koje su poklonili građani, neko lepi nalepnice sa stranačko-državnim sloganom:
 SRBIJA POBEĐUJE!

Šta to tačno pobeđuje u Deliblatskoj peščari? Pobeđuje li izgorela šuma? Pobeđuje li sistem koji nema dovoljno zaštitne opreme za vatrogasce? Pobeđuju li ljudi koji na 40 stepeni, u dimu, ulažu poslednje zalihe snage dok im vlast na doniranu vodu lepi stranačke propagandne parole?

To je direktno parazitiranje na narodnoj solidarnosti. To je moralno dno. Prepakivati tuđu dobrotu u sopstveni politički uspeh u trenutku dok zemlja gori jeste dokaz neviđenog beščašća.

Pitanja na koja država mora da odgovori

Ovo nisu teme za objave na društvenim mrežama, niti za predizborne manevre. Zahtevamo jasne i nedvosmislene odgovore od nadležnih ministarstava i Vlade:

Gde je mapa žarišta? Koliko je tačno hektara Deliblatske peščare izgorelo od 22. jula do danas?

Šta je rađeno između prvog i drugog požara? Zašto protivpožarni proseci i pristupni putevi nisu bili spremni i održavani?

Gde su kapaciteti? Ako domaći resursi nisu dovoljni da ugase požar koji traje mesec dana, zašto nije zvanično zatražena hitna međunarodna pomoć i angažovanje kanadera? Ako je pomoć ponuđena, zašto nije prihvaćena?

Ko je odgovoran za lepljenje političkih nalepnica na donacije koje su dali građani Srbije?

Kiša nije strategija. Požar se neće ugasiti sam od sebe. Građani i dobrovoljna vatrogasna društva dokazali su da ova zemlja ima ljude i ima srce. Znoj, žuljevi i rizik kojima se izlažu meštani i profesionalci na terenu jedino su vredno što je u ovoj katastrofi viđeno. Ali građani ne mogu da zamene sistemsku prevenciju, logistiku, tešku mehanizaciju i helikopterske jedinice.

Prestanite da perete automobile za potrebe kamera i počnite da radite svoj posao. Organizujte sve raspoložive resurse i ugasite požar konačno. Obavestite javnost i položite račune za svaku stopu spaljene zemlje. Deliblatska peščara nije vaša privatna imovina da bi usput izgorela. Ona je prirodno blago ove zemlje koje ste dužni da zaštitite.

Potrebna je snažna, objedinjena državna akcija sve dok poslednje žarište ne bude ugašeno. Ako postojeći domaći kapaciteti nisu dovoljni, treba angažovati dodatne, uključujući međunarodnu pomoć. Potrebno je obezbediti dovoljno ljudi, smene, tešku mehanizaciju, letelice, cisterne, zaštitnu opremu, medicinsku podršku i logistiku za sve na terenu. Potrebno je da javnost svakog dana dobija precizan izveštaj: mapu aktivnih žarišta, procenu zahvaćene površine, broj angažovanih ljudi i sredstava i realnu procenu rizika. Ne „situacija je stabilna“ i ne „požar je pod kontrolom“, nego brojeve, mape i činjenice.

A kada poslednji plamen bude ugašen, posao tek počinje. Potrebno je nezavisno utvrditi kako je požar počeo, kako se širio, šta se događalo od prvog žarišta krajem jula do katastrofe početkom avgusta, kakva je bila preventiva, jesu li protivpožarni proseci i putevi bili održavani, da li je bilo dovoljno opreme i ljudi i da li je svaka odluka doneta na vreme.Takođe, neophodna je i ozbiljna stručna procena ekološke štete. Ne samo koliko je hektara izgorelo, nego šta je sve izgubljeno: šuma, nisko rastinje, staništa, biljne i životinjske vrste. Potreban je i javni plan obnove Deliblatske peščare za godine koje dolaze, sa jasnim rokovima, odgovornim institucijama i budžetom.

Jer kiša koja bi rešila ono što mi nismo rešili, nije državna strategija.

Kako sprečiti betonizaciju na zgarištu?

Zabrinutost da bi izgorelo zemljište moglo postati meta investitorskog urbanizma potpuno je opravdana. U našem društvu postoji realan strah da se svaka ekološka tragedija ili prostor bez jasne zaštite prenameni u „atraktivne kvadrate“.

Da bi se sprečila opasnost od gradnje luksuznih kompleksa na zgarištu, ključno je da obnova ne bude samo tehničko pošumljavanje, već zakonski i stručno obavezujući plan sa jasnim mehanizmima zaštite:

1. Zabrana prenamene i gradnje (Institucionalni štit)

Status zaštite: Deliblatska peščara je Specijalni rezervat prirode. Država mora uvesti hitan moratorijum na bilo kakvu urbanizaciju ili izmenu namene zemljišta na svim površinama obuhvaćenim požarom u narednih 30 do 50 godina.

Nulta tolerancija za građevinske dozvole: Svaki pokušaj menjanja prostornih planova radi „turističke valorizacije“ izgorelog područja mora biti u startu onemogućen. Na zgarištu ne sme da se izda nijedna građevinska dozvola za objekte koji nisu u isključivoj funkciji zaštite i obnove prirode.

2. Plan obnove „na bolje“: Struka umesto profita

Ako želimo da Peščara nakon obnove bude u boljem stanju nego pre požara, plan obnove mora voditi struka (biolozi, šumarski inženjeri, ekolozi), a ne komercijalni interesi:
Sadnja autohtonih vrsta: Umesto jednostavnog pošumljavanja brzorastućim monokulturama koje lako gore (poput određenih vrsta četinara), obnova mora garantovati sadnju autohtonih, otpornijih vrsta drveća i očuvanje specifične peščarske i stepske vegetacije.
Obnova biodiverziteta: Plan mora obuhvatiti konkretne mere za povratak i zaštitu ugroženih životinjskih i biljnih vrsta čija su staništa uništena u plamenu.
Protivpožarna infrastruktura: Nova Peščara mora imati moderne protivpožarne proseke, šire zaštitne pojaseve, mrežu osmatračnica sa ispravnim elektronskim nadzorom i funkcionalne pristupne puteve koji će onemogućiti da se ovakav scenario ikada ponovi.

3. Transparentnost i javna kontrola

Javni registar obnove: Svaki posađeni hektar, uloženi dinar i procena štete moraju biti javno dostupni kako bi građani i nevladine organizacije mogli da prate gde odlazi novac i kako se teren obnavlja.

Učešće lokalne zajednice: ljudi koji žive oko Peščare i koji su je branili od vatre moraju imati glas u nadzornim telima za obnovu rezervata.

Deliblatska peščara je dobro od nacionalnog značaja, a ne plac za investitore. Zadatak javnosti i civilnog društva jeste da vrši neprekidan pritisak kako bi se osiguralo da jedina „investicija“ na ovom prostoru bude potpuni oporavak njegovog prirodnog ekosistema.
Građani su poslali vodu, hranu, opremu i svoje ljude. Dobrovoljci su ušli u vatru. Profesionalni vatrogasci danima rade posao od koga zavise i ljudi i Peščara.
Sada je red na državu.
Ne da na tuđu flašu vode zalepi „SRBIJA POBEĐUJE“, nego da ugasi požar.

dr Slavica Plavšić