Делиблатска пешчара је једно од највреднијих еколошких станишта Балкана и европски бисер природе. Пешчара већ читав месец гори, а званична Србија демонстрира своју потпуну и застрашујућу функционалну неспособност или незаинтересованост. Делиблатска пешчара се губи у пламену, црној земљи и диму, док државни апарат одлуком или потпуном неспособношћу, примењује најсрамнију од свих стратегија: „стратегију заборава“.
Пожар у Делиблатској пешчари је страшна еколошка катастрофа, али и огледало распада система.
Месец дана ватре, месец дана тишине
Како је могуће да пожар који траје од краја јула и даље, уништава хиљаде хектара, а да јавност Србије нема ниједну једину кредибилну, дневну и независну информацију о томе шта се заправо догађа?
Док мештани, добровољци и исцрпљени ватрогасци на сопственим плућима и рукама осећају пакао Пешчаре, са званичних адреса добијамо само бирократске еуфемизме: „пожар је под контролом“, „ситуација је стабилна“. Каква је то стабилност у којој подземна жаришта тињају недељама, а ветар изнова разбуктава пламен на теренима које је држава морала да обезбеди још првог дана?
То је свесно обмањивање јавности. Држава функционише по принципу: ако о пожару не извештавамо у ударним вестима, пожар не постоји. Чека се да киша реши проблем јер држава нема стратегију. Чека се да изгори све што може да изгори, како би се проблем решио сам од себе угљенисаним ћутањем.
Пародија од власти: жетони, аутомобили и јефтин политички маркетинг
Док у Пешчари страдају вековне шуме, ретке биљке и животињски свет, врх власти је заузет важнијим послом: глумом у предизборном циркусу. Председник државе пред камерама пере аутомобил, прегања се са жетонима на перионици и обилази апотеке да провери цене лекова, драматично поручујући да се „припреме за кампању приводе крају“. У држави у којој се један човек пита за све: од цене паризера до трасирања ауто путева, тај исти човек не налази за сходно да се озбиљно, свеобухватно и са мапом у рукама обрати нацији поводом катастрофе која пржи Војводину.
Систем је постављен тако да се успехом сматра само оно што може да се слика за спот, док се стварна криза потискује на маргину вести.
Са терена стижу фотографије пламена, дима, црне земље и изгореле шуме. Шаљу их људи који су тамо и који најбоље виде колика је разлика између онога што гледају сопственим очима и места које ова катастрофа заузима у вестима. Пре само неколико дана пожар је био главна тема. Данас већ клизи на треће или четврто место, као да је реч о догађају који се завршио.
А није.
Можда је управо у томе једна од најстрашнијих прича о овом пожару: не само колико дуго траје и колико је земље прогутао, већ колико смо брзо почели да га заборављамо док још гори.
Његова историја је дужа него што је већина јавности уопште знала. Према речима Ивана Тешића, заступника и координатора у „Војводинашумама“, пожар је почео још 22. јула и тада је брзо локализован. Другог августа појавио се нови пожар на два хектара борове шуме, а 4. августа, километар и по даље, ново жариште. Велико разбуктавање које је јавност видела почело је наредних дана.
Од 5. августа Пешчара је горела пред очима целе Србије. Гореле су хиљаде хектара шуме и ниског растиња. Евакуисани су људи, а после њих и стока и домаће животиње. Стотине професионалних ватрогасаца, припадника Војске, радника „Војводинашума“, добровољаца и мештана бориле су се са ватром, ветром и неприступачним тереном. Око 10. августа стигле су вести да је пожар стављен под контролу. Опрезно се говорило да опасност пролази, а онда, после неколико мирнијих дана, поново фотографије пламена. Поново дим. Поново људи са терена који говоре да пожар није угашен.
Званични извештаји наводе активна жаришта и повремено појављивање пламена услед ветра, док снимци са терена од 16. августа показују колико реч „под контролом“ може бити варљива када под земљом и у шуми још тињају километри пожаришта.
Делиблатска пешчара је већ претрпела пожар историјских размера. Најразорнији до сада, 1996. године, трајао је једанаест дана и захватио 3.815 хектара. Овај садашњи већ се мери хиљадама хектара и траје скоро месец дана, без јасних назнака да ће скоро бити угашен и какав ће бити коначан биланс.
Али изгледа да смо, пре него што смо угасили ватру, угасили пажњу.
Проблем није у томе што председник пере аутомобил. Проблем је у држави у којој се председник пита за готово све, појављује свуда, проверава цене у апотекама, обилази путеве, фабрике и продавнице, а једна од највећих еколошких катастрофа у новијој историји овог простора траје данима без свакодневног, озбиљног и свеобухватног обраћања јавности о томе шта се заправо догађа и шта је учињено да се пожар коначно угаси.
Ко данас грађанима Србије може прецизно да каже колика је површина изгорела? Колико је пожара активно? Где су жаришта? Шта је уништено? Колико има људи на терену и да ли располажу свиме што им је потребно? Да ли су домаћи капацитети довољни? Зашто пожар, после готово месец дана од првог избијања ватре, и даље није потпуно угашен? Шта је урађено између првог пожара у јулу и великог разбуктавања почетком августа? У каквом су стању били противпожарни просеци, путеви, опрема и систем раног реаговања?
То нису питања за друштвене мреже. То су питања за државу.
Грађани су свој део посла урадили: на позиве за помоћ одговорили су масовно. Стизале су огромне количине донација: вода, енергетски напици, храна, медицински материјал и опрема. Скупљена су и значајна новчана средства. Добровољна ватрогасна друштва, заједно са мештанима, показала су се као прави хероји ове приче. Људи данима раде на температурама на којима је тешко и стајати, улазе у дим и прилазе ватри да би заштитили насеља, куће и оно што је од Пешчаре остало. Донације им помажу да издрже, али донације не могу саме да угасе пожар ових размера.
Врхунац бешчашћа: Брендирање туђе муке
Један од најмучнијих детаља ове трагедије не лежи само у изостанку одговарајуће државне реакције, већ у покушају да се на туђој солидарности зараде јефтини политички поени.
Обични грађани, народ који једва спаја крај с крајем, из свог џепа купују флашице воде, енергетска пића, храну и медицински материјал да пошаљу људима на линији ватре. А онда, негде у ланцу дистрибуције, преко тих истих флаша воде које су поклонили грађани, неко лепи налепнице са страначко-државним слоганом:
СРБИЈА ПОБЕЂУЈЕ!
Шта то тачно побеђује у Делиблатској пешчари? Побеђује ли изгорела шума? Побеђује ли систем који нема довољно заштитне опреме за ватрогасце? Побеђују ли људи који на 40 степени, у диму, улажу последње залихе снаге док им власт на донирану воду лепи страначке пропагандне пароле?
То је директно паразитирање на народној солидарности. То је морално дно. Препакивати туђу доброту у сопствени политички успех у тренутку док земља гори јесте доказ невиђеног бешчашћа.
Питања на која држава мора да одговори
Ово нису теме за објаве на друштвеним мрежама, нити за предизборне маневре. Захтевамо јасне и недвосмислене одговоре од надлежних министарстава и Владе:
Где је мапа жаришта? Колико је тачно хектара Делиблатске пешчаре изгорело од 22. јула до данас?
Шта је рађено између првог и другог пожара? Зашто противпожарни просеци и приступни путеви нису били спремни и одржавани?
Где су капацитети? Ако домаћи ресурси нису довољни да угасе пожар који траје месец дана, зашто није званично затражена хитна међународна помоћ и ангажовање канадера? Ако је помоћ понуђена, зашто није прихваћена?
Ко је одговоран за лепљење политичких налепница на донације које су дали грађани Србије?
Киша није стратегија. Пожар се неће угасити сам од себе. Грађани и добровољна ватрогасна друштва доказали су да ова земља има људе и има срце. Зној, жуљеви и ризик којима се излажу мештани и професионалци на терену једино су вредно што је у овој катастрофи виђено. Али грађани не могу да замене системску превенцију, логистику, тешку механизацију и хеликоптерске јединице.
Престаните да перете аутомобиле за потребе камера и почните да радите свој посао. Организујте све расположиве ресурсе и угасите пожар коначно. Обавестите јавност и положите рачуне за сваку стопу спаљене земље. Делиблатска пешчара није ваша приватна имовина да би успут изгорела. Она је природно благо ове земље које сте дужни да заштитите.
Потребна је снажна, обједињена државна акција све док последње жариште не буде угашено. Ако постојећи домаћи капацитети нису довољни, треба ангажовати додатне, укључујући међународну помоћ. Потребно је обезбедити довољно људи, смене, тешку механизацију, летелице, цистерне, заштитну опрему, медицинску подршку и логистику за све на терену. Потребно је да јавност сваког дана добија прецизан извештај: мапу активних жаришта, процену захваћене површине, број ангажованих људи и средстава и реалну процену ризика. Не „ситуација је стабилна“ и не „пожар је под контролом“, него бројеве, мапе и чињенице.
А када последњи пламен буде угашен, посао тек почиње. Потребно је независно утврдити како је пожар почео, како се ширио, шта се догађало од првог жаришта крајем јула до катастрофе почетком августа, каква је била превентива, јесу ли противпожарни просеци и путеви били одржавани, да ли је било довољно опреме и људи и да ли је свака одлука донета на време.Такође, неопходна је и озбиљна стручна процена еколошке штете. Не само колико је хектара изгорело, него шта је све изгубљено: шума, ниско растиње, станишта, биљне и животињске врсте. Потребан је и јавни план обнове Делиблатске пешчаре за године које долазе, са јасним роковима, одговорним институцијама и буџетом.
Јер киша која би решила оно што ми нисмо решили, није државна стратегија.
Како спречити бетонизацију на згаришту?
Забринутост да би изгорело земљиште могло постати мета инвеститорског урбанизма потпуно је оправдана. У нашем друштву постоји реалан страх да се свака еколошка трагедија или простор без јасне заштите пренамени у „атрактивне квадрате“.
Да би се спречила опасност од градње луксузних комплекса на згаришту, кључно је да обнова не буде само техничко пошумљавање, већ законски и стручно обавезујући план са јасним механизмима заштите:
1. Забрана пренамене и градње (Институционални штит)
Статус заштите: Делиблатска пешчара је Специјални резерват природе. Држава мора увести хитан мораторијум на било какву урбанизацију или измену намене земљишта на свим површинама обухваћеним пожаром у наредних 30 до 50 година.
Нулта толеранција за грађевинске дозволе: Сваки покушај мењања просторних планова ради „туристичке валоризације“ изгорелог подручја мора бити у старту онемогућен. На згаришту не сме да се изда ниједна грађевинска дозвола за објекте који нису у искључивој функцији заштите и обнове природе.
2. План обнове „на боље“: Струка уместо профита
Ако желимо да Пешчара након обнове буде у бољем стању него пре пожара, план обнове мора водити струка (биолози, шумарски инжењери, еколози), а не комерцијални интереси:
Садња аутохтоних врста: Уместо једноставног пошумљавања брзорастућим монокултурама које лако горе (попут одређених врста четинара), обнова мора гарантовати садњу аутохтоних, отпорнијих врста дрвећа и очување специфичне пешчарске и степске вегетације.
Обнова биодиверзитета: План мора обухватити конкретне мере за повратак и заштиту угрожених животињских и биљних врста чија су станишта уништена у пламену.
Противпожарна инфраструктура: Нова Пешчара мора имати модерне противпожарне просеке, шире заштитне појасеве, мрежу осматрачница са исправним електронским надзором и функционалне приступне путеве који ће онемогућити да се овакав сценарио икада понови.
3. Транспарентност и јавна контрола
Јавни регистар обнове: Сваки посађени хектар, уложени динар и процена штете морају бити јавно доступни како би грађани и невладине организације могли да прате где одлази новац и како се терен обнавља.
Учешће локалне заједнице: људи који живе око Пешчаре и који су је бранили од ватре морају имати глас у надзорним телима за обнову резервата.
Делиблатска пешчара је добро од националног значаја, а не плац за инвеститоре. Задатак јавности и цивилног друштва јесте да врши непрекидан притисак како би се осигурало да једина „инвестиција“ на овом простору буде потпуни опоравак његовог природног екосистема.
Грађани су послали воду, храну, опрему и своје људе. Добровољци су ушли у ватру. Професионални ватрогасци данима раде посао од кога зависе и људи и Пешчара.
Сада је ред на државу.
Не да на туђу флашу воде залепи „СРБИЈА ПОБЕЂУЈЕ“, него да угаси пожар.
др Славица Плавшић
