Лето негде 2010/11. Путујем катамараном на линији Бол – Јелса. Седам поред даме коју из њених текстова одлично познајем, али право да вам кажем немам ону ствар коју је она у својим колумнама често спомињала и да започнем разговор. Ипак, после пар минута окуражим се, представим и прича почиње. Јуче су сви регионални медији пренели следећу вест.
„Ведрана је отишла на подручје без сигнала”, објављено је на службеној страници Ведране Рудан познате хрватске списатељице, новинарке. Растужих се.
„Туђман и Милошевић, два брата рођена, брзо су се сложила. Била сам у Бенковцу дан након побједе. Видјела сам колоне Хрвата и Хрватица. Сједили су на тракторима и возили дома српске мадраце, телевизоре, фрижидере. Колико је српских стараца плутало у својим бунарима јер се нису хтјели укрцати на оне друге тракторе никад нећемо сазнати”, лако је то, али и пожељно било писати у Београду и Срабији после „Олује”. За такве текстове се добијала и награда.
Међутим написати то у Хрватској у јеку највећег славља није било нимало лако, а рекао бих бога ми и врло опасно. Без длаке на језику, непоновљива, оригинална. Говорила је и писала оно што огромна већина није смела у јавном простору ни да помисли. Писала је да је сви разумеју, просто са псовкама, народним говором. У друштву бескичмењака је говорила оно што највише смета новокомпонованим патриотама.
Ведрана Рудан је била хероина мисли, дела, става и храбрости. Врло емотивна, рањива и прави борац. Тешко јој је било живети на овим нашим просторима, која никоме не праштају кад имаш свој став и ниси део чопора. Елоквентност, отреситост су биле особине ове храбре жене, без длаке на језику. Волео сам да читам њене колумне. Нисам све одобравао и делио увек њено мишљење, али изузетно сам је ценио. Увек оштра, критички настројена, помало саркастична и била ми је драга.
На прсте једне руке се могу набројати људи који су имали став, али богами и храброст као Ведрана Рудан. Једна од ретких којој су псовке и вулгарности пристајале без да се згражавамо. Чак су, бар мени биле и симпатичне. Њене речи остају храбре, бескомпромисне и искрене. Написала је оно што су многи мислили, али се нису усудили да изговоре, а камоли напишу. Имала је храбрости која данас многима недостаје.
На овим просторима дефинитивно недостаје људи и новинара као што је била Ведрана Рудан. О свему је имала став па и о распаду и ратовима на просторима бивше Југославије.
„За све оно што су „моји злочинци” направили не кривим „Хрвате”. Ни они не постоје. Постоје само људи попут Срба, Хрвата, Француза, Талијана, Либијаца, Американаца, Израелаца, Мађара, Нијемаца који увијек чине оно што им газда каже. Тко су биле и остале „газде” у југославенској причи тко зна кад ћемо дознати.
Многи већ данас наслућују истину, свјетским силама је на нашим просторима био потребан рат, не више Југославија. Ако нама малима и није јасно зашто смо своју земљу удавили у крви по резултатима рата можемо наслутити ауторе. На нашим бившим просторима цвјетају стране банке, огромни дијелови земље претворени су у НАТО базе, све што је било вриједно отеше нам разбојници свих боја. Нисмо без плана нестали са земаљске карте свијета.
Не жалим за Југославијом јер никад нисам читаве народе доживљавала својом „браћом” као што их ни данас не доживљавам „злочинцима”. Али ми тешко пада што нам нетко упорно продаје тезу да ми бивши Југославени нисмо били обични људи, људи попут Швицараца или Кинеза, него крволочне, балканске звијери које су једва дочекале своју прилику”, писала је Ведрана пре двадесетак година.
Храбри одлазе, остају и владају полтрони, рекао бих у новинарству највише. Ведрана почивај у миру. Наше упознавање и разговор из катамарана на линији Бол – Јелса никада нећу заборавити.
Милорад Бјелогрлић
