Leto negde 2010/11. Putujem katamaranom na liniji Bol – Jelsa. Sedam pored dame koju iz njenih tekstova odlično poznajem, ali pravo da vam kažem nemam onu stvar koju je ona u svojim kolumnama često spominjala i da započnem razgovor. Ipak, posle par minuta okuražim se, predstavim i priča počinje. Juče su svi regionalni mediji preneli sledeću vest.

„Vedrana je otišla na područje bez signala”, objavljeno je na službenoj stranici Vedrane Rudan poznate hrvatske spisateljice, novinarke. Rastužih se.

„Tuđman i Milošević, dva brata rođena, brzo su se složila. Bila sam u Benkovcu dan nakon pobjede. Vidjela sam kolone Hrvata i Hrvatica. Sjedili su na traktorima i vozili doma srpske madrace, televizore, frižidere. Koliko je srpskih staraca plutalo u svojim bunarima jer se nisu htjeli ukrcati na one druge traktore nikad nećemo saznati”, lako je to, ali i poželjno bilo pisati u Beogradu i Srabiji posle „Oluje”. Za takve tekstove se dobijala i nagrada.

Međutim napisati to u Hrvatskoj u jeku najvećeg slavlja nije bilo nimalo lako, a rekao bih boga mi i vrlo opasno. Bez dlake na jeziku, neponovljiva, originalna. Govorila je i pisala ono što ogromna većina nije smela u javnom prostoru ni da pomisli. Pisala je da je svi razumeju, prosto sa psovkama, narodnim govorom. U društvu beskičmenjaka je govorila ono što najviše smeta novokomponovanim patriotama.

Vedrana Rudan je bila heroina misli, dela, stava i hrabrosti. Vrlo emotivna, ranjiva i pravi borac. Teško joj je bilo živeti na ovim našim prostorima, koja nikome ne praštaju kad imaš svoj stav i nisi deo čopora. Elokventnost, otresitost su bile osobine ove hrabre žene, bez dlake na jeziku. Voleo sam da čitam njene kolumne. Nisam sve odobravao i delio uvek njeno mišljenje, ali izuzetno sam je cenio. Uvek oštra, kritički nastrojena, pomalo sarkastična i bila mi je draga.

Na prste jedne ruke se mogu nabrojati ljudi koji su imali stav, ali bogami i hrabrost kao Vedrana Rudan. Jedna od retkih kojoj su psovke i vulgarnosti pristajale bez da se zgražavamo. Čak su, bar meni bile i simpatične. Njene reči ostaju hrabre, beskompromisne i iskrene. Napisala je ono što su mnogi mislili, ali se nisu usudili da izgovore, a kamoli napišu. Imala je hrabrosti koja danas mnogima nedostaje.

Na ovim prostorima definitivno nedostaje ljudi i novinara kao što je bila Vedrana Rudan. O svemu je imala stav pa i o raspadu i ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

„Za sve ono što su „moji zločinci” napravili ne krivim „Hrvate”. Ni oni ne postoje. Postoje samo ljudi poput Srba, Hrvata, Francuza, Talijana, Libijaca, Amerikanaca, Izraelaca, Mađara, Nijemaca koji uvijek čine ono što im gazda kaže. Tko su bile i ostale „gazde” u jugoslavenskoj priči tko zna kad ćemo doznati.

Mnogi već danas naslućuju istinu, svjetskim silama je na našim prostorima bio potreban rat, ne više Jugoslavija. Ako nama malima i nije jasno zašto smo svoju zemlju udavili u krvi po rezultatima rata možemo naslutiti autore. Na našim bivšim prostorima cvjetaju strane banke, ogromni dijelovi zemlje pretvoreni su u NATO baze, sve što je bilo vrijedno oteše nam razbojnici svih boja. Nismo bez plana nestali sa zemaljske karte svijeta.

Ne žalim za Jugoslavijom jer nikad nisam čitave narode doživljavala svojom „braćom” kao što ih ni danas ne doživljavam „zločincima”. Ali mi teško pada što nam netko uporno prodaje tezu da mi bivši Jugoslaveni nismo bili obični ljudi, ljudi poput Švicaraca ili Kineza, nego krvoločne, balkanske zvijeri koje su jedva dočekale svoju priliku”, pisala je Vedrana pre dvadesetak godina.

Hrabri odlaze, ostaju i vladaju poltroni, rekao bih u novinarstvu najviše. Vedrana počivaj u miru. Naše upoznavanje i razgovor iz katamarana na liniji Bol – Jelsa nikada neću zaboraviti.

Milorad Bjelogrlić