Postoje trenuci kada lokalna politika prestaje da bude “administracija” i postaje slika sistema. Slika u kojoj se jasno vidi ko ima pristup, a ko ostaje ispred zaključane kapije.
Slučaj sa igralištem Trgovačkog u Sremskoj Mitrovici upravo je takva slika.
Više od 130 dece, koja godinama treniraju, ostavljeno je bez terena. Kapije su zaključane, svlačionice nedostupne, a prostor koji bi trebalo da bude osnov sportskog razvoja pretvoren je u zonu zabrane. Prema navodima iz škole fudbala, do toga nije došlo zbog bezbednosti dece ili transparentno najavljenih radova, već u kontekstu sukoba unutar sportskih struktura i odnosa moći koji se odvijaju daleko od očiju javnosti.
U isto vreme, godinama se razvijao fudbalski sistem koji nije nastao “odozgo”, nego “odozdo” – uz roditelje koji su ulagali, decu koja su trenirala i trenere koji su praktično volontirali da bi stvorili nešto što liči na sportsku školu.
Danas, taj isti sistem stoji pred zaključanim vratima.
Predrag Malešević navodi da je prošle godine smenjen sa mesta trenera škole fudbala koju je godinama stvarao zajedno sa roditeljima i decom. Nakon toga bio je prinuđen da osnuje sportsko udruženje „Trgovački 2016“. Prema njegovim rečima, za dalje korišćenje terena traženo je čak 150.000 dinara mesečno, što je, kako ističe, bilo neodrživo za rad sa decom.
Ostaje otvoreno pitanje zbog čega je do svega došlo. Da li je razlog veliki broj dece koja su trenirala u njegovoj školi, lični sukobi ili nešto treće – odgovori za sada izostaju. Građani, kako se navodi, imaju pravo da dobiju jasan i precizan odgovor nadležnih.
U javnosti se pominju različiti razlozi: od organizacionih nesuglasica, preko finansijskih zahteva za korišćenje terena, pa sve do ličnih i političkih neslaganja. Zvaničnih i jasnih odgovora – nema.
Ono što ostaje jeste utisak koji je u ovakvim situacijama najopasniji: da pravila nisu jednaka za sve.
Jer dok se jedni bore da deca imaju gde da treniraju, drugi bez problema koriste infrastrukturu, termine i sistem, bez javno objašnjenih prepreka. I tu prestaje priča o sportu, a počinje priča o upravljanju javnim dobrom.
U takvom kontekstu, neizbežno se u javnosti pominju i političke figure koje imaju uticaj na lokalne strukture i sportske tokove, među njima i Branislav Nedimović – ne kao pojedinac u fokusu problema, već kao simbol šireg pitanja: ko uopšte donosi odluke o tome ko ima pristup javnoj infrastrukturi u malim sredinama?
Suštinsko pitanje više nije sportsko, nego civilizacijsko.
Da li je javni teren zaista javan, ili je samo formalno zajednički, a suštinski rezervisan za “prave” korisnike u “pravom” trenutku?
Ako je odgovor ovo drugo, onda problem nije jedan klub, jedan trener ili jedna opština.
Problem je sistem u kome deca postaju kolateralna šteta nevidljivih dogovora odraslih.
I to je jedina utakmica u kojoj društvo već predugo gubi.
dr Svetlana Cvijanović
