Постоје тренуци када локална политика престаје да буде “администрација” и постаје слика система. Слика у којој се јасно види ко има приступ, а ко остаје испред закључане капије.
Случај са игралиштем Трговачког у Сремској Митровици управо је таква слика.
Више од 130 деце, која годинама тренирају, остављено је без терена. Капије су закључане, свлачионице недоступне, а простор који би требало да буде основ спортског развоја претворен је у зону забране. Према наводима из школе фудбала, до тога није дошло због безбедности деце или транспарентно најављених радова, већ у контексту сукоба унутар спортских структура и односа моћи који се одвијају далеко од очију јавности.
У исто време, годинама се развијао фудбалски систем који није настао “одозго”, него “одоздо” – уз родитеље који су улагали, децу која су тренирала и тренере који су практично волонтирали да би створили нешто што личи на спортску школу.
Данас, тај исти систем стоји пред закључаним вратима.
Предраг Малешевић наводи да је прошле године смењен са места тренера школе фудбала коју је годинама стварао заједно са родитељима и децом. Након тога био је принуђен да оснује спортско удружење „Трговачки 2016“. Према његовим речима, за даље коришћење терена тражено је чак 150.000 динара месечно, што је, како истиче, било неодрживо за рад са децом.
Остаје отворено питање због чега је до свега дошло. Да ли је разлог велики број деце која су тренирала у његовој школи, лични сукоби или нешто треће – одговори за сада изостају. Грађани, како се наводи, имају право да добију јасан и прецизан одговор надлежних.
У јавности се помињу различити разлози: од организационих несугласица, преко финансијских захтева за коришћење терена, па све до личних и политичких неслагања. Званичних и јасних одговора – нема.
Оно што остаје јесте утисак који је у оваквим ситуацијама најопаснији: да правила нису једнака за све.
Јер док се једни боре да деца имају где да тренирају, други без проблема користе инфраструктуру, термине и систем, без јавно објашњених препрека. И ту престаје прича о спорту, а почиње прича о управљању јавним добром.
У таквом контексту, неизбежно се у јавности помињу и политичке фигуре које имају утицај на локалне структуре и спортске токове, међу њима и Бранислав Недимовић – не као појединац у фокусу проблема, већ као симбол ширег питања: ко уопште доноси одлуке о томе ко има приступ јавној инфраструктури у малим срединама?
Суштинско питање више није спортско, него цивилизацијско.
Да ли је јавни терен заиста јаван, или је само формално заједнички, а суштински резервисан за “праве” кориснике у “правом” тренутку?
Ако је одговор ово друго, онда проблем није један клуб, један тренер или једна општина.
Проблем је систем у коме деца постају колатерална штета невидљивих договора одраслих.
И то је једина утакмица у којој друштво већ предуго губи.
др Светлана Цвијановић
