Najnovija istraživanja u vezi sa upotrebom ćiriličnog i latiničnog pisma u Republici Srbiji pokazuju mračnu istinu, tj. da je korišćene prvog u tzv. „klasičnom“ javnom prostoru – od ispisivanja reklama i naziva firmi te institucija, do prisustva u medijskoj sferi – svedeno na svega deset posto!

Da stvari budu još gore, u sve bitnijoj digitalnoj zoni srpske ćirilice ima još manje (što ne važi za recimo bugarsku ili rusku ćirilicu, te se ne radi o objektivnim već politički motivisanim preprekama).

Sadašnje stanje gaženja ćirilice u Srbije je na nivou onoga što smo imali u doba najgore, sistemski podsticane, metastaze titoističke antisrpske ideologije krajem 70-ih godina prošlog veka.

Ono što se dešava pod vlašću SNS političko-mafijaškog kartela, uprkos njegovom ura patriotskom zaklinjanju u Srpstvo, slično je stanju koje je postojalo u poslednoj fazi vladavine J. B. Tita.

SNS sredstva za masovno ispiranje mozgova – od (Dez)Informera do Pinka – koriste isključivo latinicu. Sve više je latiničnih natpisa – uprkos zakonu koji nalaže korišćenje ćirilice – na javnim objektima koje režim pompezno otvara (npr. nova zgrada Kliničko-bolničkog centra Niš). Firme u vlasništvu ljudi iz vrha režima ili sa njim tesno povezanim, preovlađujuće upotrebljavaju latinicu.

Da li je sve to slučajnost? Ili je u pitanju nemar i bahatost vlastodržaca koji samo misle o tome kako da se lično okorite? Možda se radi o sklonosti SNS primitivaca koji su se materijalno uzdigli i pokondirili da se na besmislen način predstave kao „napredni Evropejci“?

Ne isključujem da u celoj stvari postoji trunka svega od navedenog i još mnogo čega drugog, ali uveren sam da to nije primarno!

U pitanju je celovita, perfidna pa i perverzna akcija identitetskog prepariranja Srba. Ono što su radili austrougarski okupatori Srbije od 1915. do 1918, to sada na neki način čini Vučićev kvislinški režim.

On dobro zna da su evroatlatnski centri moći pomogli Milu Đukanoviću da opstane na vlasti u Crnoj Gori, te su ga posle pada sa nje zaštitili od procesuiranja zbog veza sa mafijom i niza drugih sistemskih zlodela, jer je obavio ključne zadatke koje je dobio od njih.

U pitanju nije bilo samo uvođenje Crne Gore u NATO uprkos većinskom raspoloženju njenog naroda (srpskih korena), te distanciranje od Rusije, već i, koliko je to bilo moguće, iskorenjivanje izvornog srpskog identiteta Crnogoraca.

Istorija koju uče u školama sada je institucionalno izvitoperena. Ćirilica je drastično suzbijena. Tradicionalni simboli su odbačeni. Deo ljudi zaboravljenog srpskog porekla – stvari su dotle stigle – veseli se uz antisrpske pesme Hrvata Marka Perkovića Tompsona.

Ono što je planirala sa Crnom Gorom da na uštrb izvornog Srpstva učini Austro-Ugarska ili kasnije, tokom Drugog svetskog rat italijanska okupaciona administracija, Đukanović je forsirano realizovao po nalogu Vašingtona i Brisela.

Vučić, na način kakav je moguć u Srbiji, isto to radi. Zna da je to reket koji mora da plati da bi njegova autokratska i kriminalna vladavina u srcu Evrope bila tolerisana i zatim ostavljena nekažnjenom. Radi toga je, kao oni Srbi koji su se u prošlosti turčili ili pokatoličavali, spreman da počini svakojako nacionalno nedelo.

Cilj mu je da suštinski Srpstvo bude svedeno na krnje Srbijanstvo (Srbija bez Kosova i Metohije koja se odriče izvorne srpske misije), te da Srbi postanu neki novi „Srbi“ koji su odbacili sve elemenate svog identitetskog koda koji ih, kako to misle u Briselu, Berlinu ili Londonu, čine samosvojnim i nepokornim postmodernim okupatorima.

Zbog toga je i ćirilica, kao deo nacionalnog koda, na meti SNS vlastodržaca Srbije, skoro isto kao kada je austrijska carica Marija Terezija u 18. veku u „prečanskim“ krajevima povela rat protiv našeg pisma, ili su to tokom okupacije u Prvom svetskom ratu činili habzburški guverneri Srbije (a da bi bolje shvatili kakav je bio karakter uprave koju su vodili, treba reći da je visoki funkcioner u njoj bio i već onda dokazani srbofob a budući ustaški ministar Slavko Kvaternik).

Razlika je u tome što Alek bez Kosova svoj antisrpski posao obavlja lukavo, a strani okupatori su to radili brutalno. Intenzitet nedela je isti!

Imajmo i to u vidu sada kada nam neki poručuju – svi političari su isti! Nisu. Niko ne može da bude toliko opasan za Srpstvo kao Aleksandar Vučić, koji kod dela Srba i dalje ima „patriotski“ kredibilitet a potpuno besramno je spreman da laže i pretvara se.

Otvoreni anti-Srbi su bez preterivanja manja pretnja od njega jer izazivaju veći otpor onome što rade na uštrb našeg naroda. Naravno, ne preporučujem njih kao alternativu Vučiću. Uz njih – od dela tzv. Studentskog pokreta do Novog DSS-a – na političkoj sceni ima i nemalo onih koji imaju srpski pogled na svet, uključujući tu i odnos prema ćirilici!

Na svima nama koji želimo nacionalno i demokratsko oslobođenje Srbije, što podrazumeva i prestanak zatiranja ćirilice, sada je da se istrajno borimo protiv kvislinškog režima, od toga da glasamo za nekog od njegovih oponenata koji nam deluje iole prihvatljivo, do spremnosti da se na ulicama i trgovima borio protiv očekivane izborne prevare.

Tako se – uz sve drugo što bi trebalo da radimo, od upotrebe našeg nacionalnog pisma do zalaganja da u skladu sa zakonom to čine državne i druge institucije – borimo i za ćirilicu. Od pasivnog sedenja kući ili u kafani i kukanja zbog zle nacionalne sudbine, Srpstvo neće imati ikakvu kakvu korist! 

Dragomir Anđelković