Најновија истраживања у вези са употребом ћириличног и латиничног писма у Републици Србији показују мрачну истину, тј. да је коришћене првог у тзв. „класичном“ јавном простору – од исписивања реклама и назива фирми те институција, до присуства у медијској сфери – сведено на свега десет посто!
Да ствари буду још горе, у све битнијој дигиталној зони српске ћирилице има још мање (што не важи за рецимо бугарску или руску ћирилицу, те се не ради о објективним већ политички мотивисаним препрекама).
Садашње стање гажења ћирилице у Србије је на нивоу онога што смо имали у доба најгоре, системски подстицане, метастазе титоистичке антисрпске идеологије крајем 70-их година прошлог века.
Оно што се дешава под влашћу СНС политичко-мафијашког картела, упркос његовом ура патриотском заклињању у Српство, слично је стању које је постојало у последној фази владавине Ј. Б. Тита.
СНС средства за масовно испирање мозгова – од (Дез)Информера до Пинка – користе искључиво латиницу. Све више је латиничних натписа – упркос закону који налаже коришћење ћирилице – на јавним објектима које режим помпезно отвара (нпр. нова зграда Клиничко-болничког центра Ниш). Фирме у власништву људи из врха режима или са њим тесно повезаним, преовлађујуће употребљавају латиницу.
Да ли је све то случајност? Или је у питању немар и бахатост властодржаца који само мисле о томе како да се лично окорите? Можда се ради о склоности СНС примитиваца који су се материјално уздигли и покондирили да се на бесмислен начин представе као „напредни Европејци“?
Не искључујем да у целој ствари постоји трунка свега од наведеног и још много чега другог, али уверен сам да то није примарно!
У питању је целовита, перфидна па и перверзна акција идентитетског препарирања Срба. Оно што су радили аустроугарски окупатори Србије од 1915. до 1918, то сада на неки начин чини Вучићев квислиншки режим.
Он добро зна да су евроатлатнски центри моћи помогли Милу Ђукановићу да опстане на власти у Црној Гори, те су га после пада са ње заштитили од процесуирања због веза са мафијом и низа других системских злодела, јер је обавио кључне задатке које је добио од њих.
У питању није било само увођење Црне Горе у НАТО упркос већинском расположењу њеног народа (српских корена), те дистанцирање од Русије, већ и, колико је то било могуће, искорењивање изворног српског идентитета Црногораца.
Историја коју уче у школама сада је институционално извитоперена. Ћирилица је драстично сузбијена. Традиционални симболи су одбачени. Део људи заборављеног српског порекла – ствари су дотле стигле – весели се уз антисрпске песме Хрвата Марка Перковића Томпсона.
Оно што је планирала са Црном Гором да на уштрб изворног Српства учини Аустро-Угарска или касније, током Другог светског рат италијанска окупациона администрација, Ђукановић је форсирано реализовао по налогу Вашингтона и Брисела.
Вучић, на начин какав је могућ у Србији, исто то ради. Зна да је то рекет који мора да плати да би његова аутократска и криминална владавина у срцу Европе била толерисана и затим остављена некажњеном. Ради тога је, као они Срби који су се у прошлости турчили или покатоличавали, спреман да почини свакојако национално недело.
Циљ му је да суштински Српство буде сведено на крње Србијанство (Србија без Косова и Метохије која се одриче изворне српске мисије), те да Срби постану неки нови „Срби“ који су одбацили све елеменате свог идентитетског кода који их, како то мисле у Бриселу, Берлину или Лондону, чине самосвојним и непокорним постмодерним окупаторима.
Због тога је и ћирилица, као део националног кода, на мети СНС властодржаца Србије, скоро исто као када је аустријска царица Марија Терезија у 18. веку у „пречанским“ крајевима повела рат против нашег писма, или су то током окупације у Првом светском рату чинили хабзбуршки гувернери Србије (а да би боље схватили какав је био карактер управе коју су водили, треба рећи да је високи функционер у њој био и већ онда доказани србофоб а будући усташки министар Славко Кватерник).
Разлика је у томе што Алек без Косова свој антисрпски посао обавља лукаво, а страни окупатори су то радили брутално. Интензитет недела је исти!
Имајмо и то у виду сада када нам неки поручују – сви политичари су исти! Нису. Нико не може да буде толико опасан за Српство као Александар Вучић, који код дела Срба и даље има „патриотски“ кредибилитет а потпуно бесрамно је спреман да лаже и претвара се.
Отворени анти-Срби су без претеривања мања претња од њега јер изазивају већи отпор ономе што раде на уштрб нашег народа. Наравно, не препоручујем њих као алтернативу Вучићу. Уз њих – од дела тзв. Студентског покрета до Новог ДСС-а – на политичкој сцени има и немало оних који имају српски поглед на свет, укључујући ту и однос према ћирилици!
На свима нама који желимо национално и демократско ослобођење Србије, што подразумева и престанак затирања ћирилице, сада је да се истрајно боримо против квислиншког режима, од тога да гласамо за неког од његових опонената који нам делује иоле прихватљиво, до спремности да се на улицама и трговима борио против очекиване изборне преваре.
Тако се – уз све друго што би требало да радимо, од употребе нашег националног писма до залагања да у складу са законом то чине државне и друге институције – боримо и за ћирилицу. Од пасивног седења кући или у кафани и кукања због зле националне судбине, Српство неће имати икакву какву корист!
Драгомир Анђелковић
