Političari su, po pravilu, vrlo pragmatični ljudi. Štaviše, i suviše su takvi. Razume se da i na njih utiču emocije – i oni su živa bića a ne „veštačka inteligencija“ – ali interesi su im ipak napadno u prvom planu i njima su, uglavnom, u stanju da podrede osećanja.

Sve u svemu, ako se ne radi o političkim leptirima, koji opstaju vrlo kratko, političari koji traju i te kao su sposobni da utilitarno postupaju u interesu svojih partija, ideologija, zemalja ili, iznad svega, ličnih potreba, kolikogod da se pretvarali da se rukovode osećanjima, pogotovo onim plemenite prirode.

No, dok se političari tako pragmatično igraju emocijama, narodi se njima opijaju. Građani – i u zemljama sa mnogo većom političkom kulturom od naše, odnosno sa demokratskom tradicijom koju mi nemamo – napaju se osećanjima, i ona mnogo više utiču na njihovo političko prosuđivanje i opredeljivanje nego što to mnogi misle. Tako je u domenu unutrašnje ali i spoljne politike.

Kada se radi o međunarodnim odnosima sagledanim kroz tu prizmu, koji su nam sada bitni, nezaobilazno je delo francuskog politikologa i renomiranog stručnjaka za spoljnu politiku, Dominika Mojsija – „Geopolitika emocija“ (2009). Ono ubedljivo pokazuje koliki je značaj emocija kada se radi o ponašanju pojedinaca, i samim tim nacija koje oni čine, u globalnoj areni u kojoj se države nadmeću ili sarađuju.

Političari pale vatre uvereni da mogu da ih kontrolišu ali emotivni požari gotovo uvek imaju mnogo dalekosežnije domete, te nastavljaju da tinjaju i kada bi oni koji su ih raspalili želeli da nestanu.

Ne ide to tako. Kada emocije buknu teško se gase. To moramo da imamo u vidu kada analiziramo aktuelne srpsko-ruske odnose, te da razumemo koliko je opasno ono što se sada radi i u Moskvi, i u Beogradu.

Vučić, u svojoj bezočnosti, povlači poteze koji u ruskoj javnosti ostavljaju duboke ožiljke i dubinski kvare preovlađujuće pozitivno viđenje Srbije od strane većine Rusa. Dovoljno je samo oslušnuti tamošnje odjeke posete Zelenskog našoj zemlji, ali i setiti se posledica posredne prodaje srpskog oružja Ukrajini.

Ruski političari tome ne pridaju preveliki značaj, jer i oni su, kao i naš predsednik sa diktatorskim sklonostima, vrlo pragmatični ljudi koji upotrebljavaju tuđe emocije na dnevnoj bazi dok pažljivo mere šta im ide u prilog. Oni shvataju da Vučić igra neku svoju igru, varajući koliko može i Zapad i Istok i Srbe.

U skladu sa tim i oni se postavljaju  prema njemu bez pravljenja mnogo buke. Za njih se sve što je u vezi sa Aleksandrom Lažljivim svodi na suštinu naše narodne izreke: „Pas laje, karavan prolazi“. Bitno je da samo ide koliko-tolio u skladu sa njihovim potrebama ili makar ne direktno protiv njih.

S druge strane, sa ruskim narodom stvari stoje drugačije. On, nažalost, postepeno projektuje ponašanje srpskog predsednika na zemlju na čijem je čelu.

Isto to važi i za Srbe kada se radi o Ruskoj Federaciji. To što zvanična Moskva, iz nekih svojih interesa, i dalje podržava Vučića koji vodi veleizdajničku politiku po pitanju Kosova ali i niza drugih vitalni srpskih interesa, s pravom revoltira veliki deo građanstva Srbije.

Mnogi zaključuju: ako SNS kartel prodaje Srbiju evroatlantskim postmodernim okupatorima, a Kremlj iz svojih računa prelazi preko toga i za njegovo biračko telo podražava lažni patriotski kredibilitet Aleka bez Kosova, onda tako posredno pomaže realizaciji njegove izdajničke antisrpske politike.

Tako se polako srpska tradicionalna rusofilija kod mnogih pretvara ako ne u rusfobiju, onda u putinofobiju.

Političari polaze od toga da će, kako im to odgovara u nekom momentu, lako okretati list za listom, prijateljski pa napeti, te onda rezervisani, sa mogućnošću da se ko zna koliko puta obrne krug u međudržavnim odnosima.

Međutim, sa javnošću sve je mnogo komplikovanije; posle nekog vremena nagomilaju se negativne emocije i mnogo vremena treba da prođe da se duše od njih očiste. I tako može da se desi da se signe tamo gde ni samoživi političari nisu želeli!

To moramo da shvatimo i da prekinemo sa zalivanjem korova opakih i kontraproduktivnih antiruskih osećanja, koji, koristeći priliku, sada sistematski šire NATO lobisti, i to kako oni direktni, tako i maskirani u srpske nacionaliste. Ne možemo da odlučujemo šta će raditi Rusi, ali možemo da se potrudimo da mi postupamo što razumnije i ne dolivamo ulje na vatru.

Pre ili kasnije (uz nadu da će uz pitanju biti prvo), sa vlasti će otići naš kartel majstor Vučić. Doći će u nekom momentu i do promena u Kremlju. Ali upućenost Srba na Ruse (i obrnuto), ostaće. Ona ima objektivne savremene koliko i istorijske temelje, i samo ako prevladaju maliciozni pristupi srpsko-ruskim odnosima sa obe strane, oni mogu forsirano da krenu u štetočinskom pravcu.

To bi bilo katastrofalno, pogotovo za nas. Uz sve greške koje pravi oficijelna Moskva, mi ozbiljnijeg partnera od nje među velikim igračima nemamo!

Zapadni faktori su nam naneli ogromnu štetu i jedina šansa da očuvamo ono malo preostalih srpskih interesa, te da dobijemo prostor da povratimo nešto od onoga što nam je oteto, jeste da Rusija i druge konkurentske sile mračnoj evroatlanskoj konfederaciji (podeljenoj iznutra raznim protivrečnostima ali ipak dovoljno interesno povezanoj da opstaje na okupu), njoj ozbiljno saseku krila!

Opet, kada se radi o ruskoj strani medalje, činjenica je da Rusi nemaju iskrenije prijatelje od Srba zapadno od postsojvetskog prostora. Vekovima je naš narod pozitivno bio okrenut ka ruskoj državi, bez obzira na njenu ideološku stilizaciju.

To sve ne sme da se iracionalno stavlja pod znak pitanja zbog onoga objektivno negativnog ili makar subjektivno tako shvaćenog, što rade političari, kako srpski tako i ruski. Oni će proći, a srpsko-ruske veze u obostranom interesu moraju da opstanu na visokom nivou.

Zato istinske srpske nacionalne snage, bez obzira što im se ne dopada odnos zvanične Rusije prema našoj političkoj zbilji, moraju da se suprotstave sve jačim antiruskim trendovima kod nas.

Uostalom, nikada to nemojmo da zaboravimo, rusofobija je samo drugo lice srbofbije. Oni koji zagovaraju prvo, po pravilu, tajno ako ne i javno, rade i protiv srpskih interesa od Kosova, preko borbe za opstanak srpskog naroda u Crnoj Gori, do poigravanja budućnošću Republike Srpske.

Tako stoje stvari, samo je potrebno otvoriti oči i jasno ih videti. Ne igrajmo se zato negativnim emocijama u domenu rusko-srpskih odnosa. One će nam se, ako preovladaju, zasigurno obiti o glave!

Dragomir Anđelković