Политичари су, по правилу, врло прагматични људи. Штавише, и сувише су такви. Разуме се да и на њих утичу емоције – и они су жива бића а не „вештачка интелигенција“ – али интереси су им ипак нападно у првом плану и њима су, углавном, у стању да подреде осећања.
Све у свему, ако се не ради о политичким лептирима, који опстају врло кратко, политичари који трају и те као су способни да утилитарно поступају у интересу својих партија, идеологија, земаља или, изнад свега, личних потреба, коликогод да се претварали да се руководе осећањима, поготово оним племените природе.
Но, док се политичари тако прагматично играју емоцијама, народи се њима опијају. Грађани – и у земљама са много већом политичком културом од наше, односно са демократском традицијом коју ми немамо – напају се осећањима, и она много више утичу на њихово политичко просуђивање и опредељивање него што то многи мисле. Тако је у домену унутрашње али и спољне политике.
Када се ради о међународним односима сагледаним кроз ту призму, који су нам сада битни, незаобилазно је дело француског политиколога и реномираног стручњака за спољну политику, Доминика Мојсија – „Геополитика емоција“ (2009). Оно убедљиво показује колики је значај емоција када се ради о понашању појединаца, и самим тим нација које они чине, у глобалној арени у којој се државе надмећу или сарађују.
Политичари пале ватре уверени да могу да их контролишу али емотивни пожари готово увек имају много далекосежније домете, те настављају да тињају и када би они који су их распалили желели да нестану.
Не иде то тако. Када емоције букну тешко се гасе. То морамо да имамо у виду када анализирамо актуелне српско-руске односе, те да разумемо колико је опасно оно што се сада ради и у Москви, и у Београду.
Вучић, у својој безочности, повлачи потезе који у руској јавности остављају дубоке ожиљке и дубински кваре преовлађујуће позитивно виђење Србије од стране већине Руса. Довољно је само ослушнути тамошње одјеке посете Зеленског нашој земљи, али и сетити се последица посредне продаје српског оружја Украјини.
Руски политичари томе не придају превелики значај, јер и они су, као и наш председник са диктаторским склоностима, врло прагматични људи који употребљавају туђе емоције на дневној бази док пажљиво мере шта им иде у прилог. Они схватају да Вучић игра неку своју игру, варајући колико може и Запад и Исток и Србе.
У складу са тим и они се постављају према њему без прављења много буке. За њих се све што је у вези са Александром Лажљивим своди на суштину наше народне изреке: „Пас лаје, караван пролази“. Битно је да само иде колико-толио у складу са њиховим потребама или макар не директно против њих.
С друге стране, са руским народом ствари стоје другачије. Он, нажалост, постепено пројектује понашање српског председника на земљу на чијем је челу.
Исто то важи и за Србе када се ради о Руској Федерацији. То што званична Москва, из неких својих интереса, и даље подржава Вучића који води велеиздајничку политику по питању Косова али и низа других витални српских интереса, с правом револтира велики део грађанства Србије.
Многи закључују: ако СНС картел продаје Србију евроатлантским постмодерним окупаторима, а Кремљ из својих рачуна прелази преко тога и за његово бирачко тело подражава лажни патриотски кредибилитет Алека без Косова, онда тако посредно помаже реализацији његове издајничке антисрпске политике.
Тако се полако српска традиционална русофилија код многих претвара ако не у русфобију, онда у путинофобију.
Политичари полазе од тога да ће, како им то одговара у неком моменту, лако окретати лист за листом, пријатељски па напети, те онда резервисани, са могућношћу да се ко зна колико пута обрне круг у међудржавним односима.
Међутим, са јавношћу све је много компликованије; после неког времена нагомилају се негативне емоције и много времена треба да прође да се душе од њих очисте. И тако може да се деси да се сигне тамо где ни саможиви политичари нису желели!
То морамо да схватимо и да прекинемо са заливањем корова опаких и контрапродуктивних антируских осећања, који, користећи прилику, сада систематски шире НАТО лобисти, и то како они директни, тако и маскирани у српске националисте. Не можемо да одлучујемо шта ће радити Руси, али можемо да се потрудимо да ми поступамо што разумније и не доливамо уље на ватру.
Пре или касније (уз наду да ће уз питању бити прво), са власти ће отићи наш картел мајстор Вучић. Доћи ће у неком моменту и до промена у Кремљу. Али упућеност Срба на Русе (и обрнуто), остаће. Она има објективне савремене колико и историјске темеље, и само ако превладају малициозни приступи српско-руским односима са обе стране, они могу форсирано да крену у штеточинском правцу.
То би било катастрофално, поготово за нас. Уз све грешке које прави официјелна Москва, ми озбиљнијег партнера од ње међу великим играчима немамо!
Западни фактори су нам нанели огромну штету и једина шанса да очувамо оно мало преосталих српских интереса, те да добијемо простор да повратимо нешто од онога што нам је отето, јесте да Русија и друге конкурентске силе мрачној евроатланској конфедерацији (подељеној изнутра разним противречностима али ипак довољно интересно повезаној да опстаје на окупу), њој озбиљно сасеку крила!
Опет, када се ради о руској страни медаље, чињеница је да Руси немају искреније пријатеље од Срба западно од постсојветског простора. Вековима је наш народ позитивно био окренут ка руској држави, без обзира на њену идеолошку стилизацију.
То све не сме да се ирационално ставља под знак питања због онога објективно негативног или макар субјективно тако схваћеног, што раде политичари, како српски тако и руски. Они ће проћи, а српско-руске везе у обостраном интересу морају да опстану на високом нивоу.
Зато истинске српске националне снаге, без обзира што им се не допада однос званичне Русије према нашој политичкој збиљи, морају да се супротставе све јачим антируским трендовима код нас.
Уосталом, никада то немојмо да заборавимо, русофобија је само друго лице србофбије. Они који заговарају прво, по правилу, тајно ако не и јавно, раде и против српских интереса од Косова, преко борбе за опстанак српског народа у Црној Гори, до поигравања будућношћу Републике Српске.
Тако стоје ствари, само је потребно отворити очи и јасно их видети. Не играјмо се зато негативним емоцијама у домену руско-српских односа. Оне ће нам се, ако преовладају, засигурно обити о главе!
Драгомир Анђелковић
