Србија као пешчара

Уместо да дане проводи у Делиблатској пешчари заједно са својим другарима које је водио у Тиват, а хвалио их како имају искуства у гашењу пожара, Вучић пере ауто, свађа се са неким бабама тврдећи да им је дао нешто у руке у свом кабинету, покушавајући да убеди своје симпатизере да их није лагао и преварио…

За то време Делиблатска пешчара пошумљавана још у времену Марије Терезије захваљујући небризи и незаинтересованости Вучићеве власти враћа се у првобитно стање. Просто је невероватно до које мере је Вучићева власт дозволила да се пожар распламса и направи толику штету. Осим ако им то није био циљ. Јер пустиња и пустош неће само завладати у Делиблатској пешчари већ у целој Србији уколико дозволимо да напредњаци наставе своју владавину.

Најстрашније од свега је што се то одвија пред нашим очима, а да већина становништва уз повремено згражање прихвата то као нешто сасвим нормално. Што се Вучић ненормалније понаша пред камерама Информера, а мора се признати да је ушао у серију, то многима постаје навика, по систему гледај и слушај шта је ова будалетина данас налупетала. И тако у круг.

Нико да каже ако је и од Вучића много је, ајде за опште добро и опстанак овог народа и Србије, да прекинемо ову спрдњу и лудорију, у коју нас Вучићева власт све више увлачи покушавајући да остави утисак брижних лажова, лопова и издајника.

Јасно је свима, па и екипи окупљеној око Вучића, да је он роба чији је рок давно истекао и да то, осим превеликог личног ризика нико нормалан у Србији не жели више да конзумира. Приликом тог његовог лажног приближавања народу где на карикатуралан начин покушава да се представи као обичан човек, могли смо чути све оно што смо већ знали. Најпре колико је Вучић патолошки лажов. На који начин обмањује своје присталице, како се посао преко капиларних гласова добија или како се губи уколико се не појавиш на митингу СНС… Једноставно у жељи да се представи у што бољем светлу, Вучић је заправо показао како влада у мраку којим је прекрио читаву Србију и чему се могу надати они који га подржавају.

Невесела судбина за сваког ко конзумира робу са истеклим роком. Ту не помажу ни лекови које Вучић користи, још мање алкохол у који се повремено утапа пред камерама блатоида. Човек који не зна како се у кафани понаша, који не уме ни сопствени ауто људски да опере, а хвали се како је носио два џака цемента одједном, не заслужује било чије поверење ма какву личну корист имао од тога. Довољно су затровали и поделили овај народ да би им било ко давао шансу да то још жешће и више спроводе. Показали су шта знају и колико могу и од последица њихове власти Србија ће се деценијма опорављати. Зар нисмо довољно потонули као народ и држава да себи можемо дозволити толики луксуз да наставимо сопствени суноврат у Вучићевој режији.

Зато уколико доказана кукавица Александар Вучић смогне снаге да коначно распише изборе, никада неће грађани Србије имати једноставнији избор. Хоћете ли да вас и даље лаже, маже и поткарада покварена роба са истеклим роком или не?

Мафија или Србија. Шта вам је милије. Бирајте. Нек победе студенти, па да се договоримо како ћемо даље!

Срђан Шкоро

Srđan Škoro

Родио сам се 17. маја 1963. године у Београду, где сам се и школовао. Магистар сам историјских наука са пријављеним докторатом. За новине пишем од своје 14 године. У новинарству сам прошао буквално све, од новинара, преко уредника, до главног уредника. Опробао сам се и као радио новинар.

Аутор сам књига “Вучић и цензура” (два издања) и “Побуна” којима није било дозвољено да буду у слободној продаји. Одслужио сам војни рок 1981. године у Алексинцу. Нисам осуђиван. Ожењен. Не припадам ниједној политичкој странци, ни терористичкој организацији. Већ годинама сам на Бироу за незапослене и питам се докле ће ту да ме трпе још.

Борбу против Вучићевог режима и свих његових слугу и помагача схватам као морално, а не идеолошко питање. Ћутање на све оно што нам се догађа у друштву и држави доживљавам као издају. Увек сам се борио о свом трошку и на сопствену штету. Ментална хигијена и истински отклон од ове и овакве власти је нешто што посебно ценим.


Моја биографија још се пише и чека прави епилог.