Имао сам велики Божији благослов да пре много година посетим др Радована Караџића у хашком затвору. Остали смо три сата у једном од најсадржајнијих и најдрагоценијих разговора које сам имао у свом полувековном животу. Прошли смо за ово кратко време све најважније теме: од историје, преко културе и књижевности до духовности и здравља. Најмање смо причали о политици, јер политика јесте површина живота, ма колико била битна и утицајна на све поре друштва. Од Радована сам научио да – следујући Христовим речима које је упутио рибарима, будућим апостолима – пођем у дубину. Између бројних других мудрих и важних савета које сам добио, овим поводом истакао бих следеће, а то је Радованова дефиниција патриотизма за који је он употребио синтагму „господски национализам”. И заиста нема боље дефиниције за оно родољубље које су нам оставили у аманет највећи Срби од Светог Саве до Светог Николаја Жичког и Охридско-Битољског (Велимировића).
Дуго сам размишљао зашто је Радован довео у везу господство са национализмом, док нисам схватио да је тиме успоставио најважнији баланс који је потребан сваком родољубљу да не пређе у примитивизам, шовинизам или било какво друго извитоперење, коме смо – посебно у последњих 40 година лажног патриотизма – толико склони. Јер, оно што смо могли слушати и видети на делу од Слободана Милошевића и Вука Драшковића до Војислава Шешеља и Александра Вучића – није био истински српски национализам, већ његов фалсификат, лаж и превара која је служила само за голо освајање и очување власти.
Порекло и значење речи у српском језику сматрам потпуно неистраженом научном темом која крије многе тајне. На пример, зашто у српском језику реч богатство у свом корену садржи Бога, а реч господин Господа? Када бих имао ту власт, задужио бих читав Институт за српски језик да прво разреши ово питање и да се потом посвети истраживању историје нашег језика у целини. Нема сумње да српски језик има дубоко хришћанских садржаја, али како је до тога дошло и како се српска историја, па и језик, толико испреплетао са хришћанством? Да ли наш језик крије одговоре о нашој старини, пореклу, времену крштења наше нације…? И зашто се тиме нико од наших стручњака за језик (и теологију, историју…) озбиљно није бавио, барем колико је мени познато? Јер, вера и језик, две су највеће светиње које чине основу и смисао нашег националног идентитета.
И да се одмах разумемо, не говорим овде у правцу теорија о Србима као народу најстаријем, јер тако превелике мисли о себи могу само да штете једном духовно оронулом и моралном унакаженом нашем савременом нараштају. Овој теми свакако треба посветити релевантна истраживања, озбиљна држава (што ми сада нисмо) треба да одвоји читав тим стручњака и да их пошаље у разне светске архиве да бисмо сазнали праву истину, али нам свакако не треба кафанска и примитивна верзија којом се подгрева национална гордост без трунке духовне и моралне озбиљности и одговорности. У времену кафанског патриотизма, ТВ ПИНК, Задруге, медијске проституције, примитивизма, кича и шунда само нам још треба да – као такви – помислимо да смо нешто важни и националну ствар доведемо до спрдње и бесмисла. Позив на лов у дубини је за озбиљне људе и нације, што ми данас нисмо, али бисмо могли постати када дођемо себи из ове опште анестезије.
Када год, савремени Србине, имаш неку дилему о себи и народу коме припадаш обрати се нашем највећем ауторитету – Светом Владики Николају и питај – сви одговори већ постоје у његовим „Сабраним делима”. Тако у једној емигрантској поруци на питање „Шта је то српски национализам?”, Свети Владика одговара: „То је рам, у коме је икона Христова… То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и мученици Христови”. Опет на другом месту каже: „А Срби ма колико понирали и испитивали своју велику прошлост, не могу у њој наћи ништа велико што није везано нераздвојно са Христом, од Христа и кроз Христа”. Тако сам разумео и др Радована Караџића и његову идеју господског национализма. То је заправо хрићански национализам, људски национализам Патријарха Павла и оне његове чувене крилатице коју је понављао у скоро свакој својој беседи – „Будимо људи!”.
Да бисмо на крају одговорили на питање како да будемо прави људи и Срби у 21. веку, опет нам у томе може помоћи Свети Николај Српски и његова порука из једног мисионарског писма: „Добар си Србин ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, Христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанског, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовске девојке…”.
Зато данас треба позвати младе људе и све генерације Срба да одбацимо наслеђе лажног патриотизма и кренемо у потрагу за правим, господским национализмом, који подразумева најбоље српске националне особине: веру и Цркву без инквизиције, љубав према своме народу без мржње према другима, бригу за потребите и солидарност са угроженима без капиталистичког беса, поштење и морал без лицемерја и позе, слогу и љубав међусобну без зависти, како нас је управо учио највећи српски и европски хришћански политичар др Радован Караџић.
Бошко Обрадовић
