Дејан Илић, колумниста „Пешчаника“, у интервјуу објављеном на порталу „Без цензуре“ изјавио је, говорећи о Покрету
МИ – Снага народа: „Нека их са Вулином, добро је да се то десило“.

Илић има право да се не слаже са нашом политиком, да критикује програм покрета и ставове професора Бранимира
Несторовића. Нема, међутим, право да измишљене коалиције и политичке савезе представља као чињенице, нарочито
када то чини упорно и са очигледном намером да понављањем неистине створи привид да је она доказана.

У тексту „Политичко самоубиство“ Илић је написао да је Несторовић „завршио у загрљају с Вулином“. Сада је исту
конструкцију поновио и у интервјуу за „Без цензуре“. Проблем је једноставан: никакав политички „загрљај“ не постоји.
Покрет МИ – Снага народа није у коалицији са Александром Вулином, Покретом социјалиста, СНС-ом, нити са било којим
другим делом власти. Не постоји заједничка листа, политички споразум, договор о подршци или било који облик коалиционе
сарадње.

Једина основа за ову конструкцију јесте учешће професора Несторовића на јавној трибини о односу Србије према
Европској унији. На њој је изнео став који МИ доследно заступа: да је безусловно кретање ка ЕУ, праћено
одрицањем од Косова и Метохије и прихватањем сталних политичких уцена, супротно интересима Србије. Са истим
учесницима раније су одржаване трибине о страдању Срба у НДХ и о БРИКС-у. Учешће на трибини није коалиција, као што
ни гостовање политичких неистомишљеника у истој емисији не значи да су постали савезници. Илић је довољно образован
да ту разлику разуме.

Да није реч о случајној грешци показује континуитет његових тврдњи. Још 22. децембра 2023. године, само пет дана
после избора, Илић је у тексту „Писмено“ написао: „Већ имамо на делу коалицију Вучић–Несторовић“, иако тада није
постојао ниједан глас, споразум или политички поступак који би такву тврдњу поткрепио.

Каснији догађаји су га потпуно демантовали. После београдских избора листа око СНС-а имала је 49 мандата, а
коалиција око СПС-а још пет. За већину је било потребно 56 одборника, док је листа МИ освојила шест мандата. Да је
Несторовић заиста желео да „прода Београд“, било је довољно да обезбеди само два гласа. То није учињено, МИ
одбио је да подржи СНС, Скупштина града није конституисана, власт није формирана и избори су поновљени. Уместо да
после тога повуче своју тврдњу о „коалицији Вучић–Несторовић“, Илић је наставио исту кампању. Измишљену коалицију
заменила је лаж о „продаји Београда“, а потом наводни „загрљај са Вулином“. Мењају се етикете, док циљ остаје исти:
МИ треба по сваку цену представити као прикривени део власти.

Притом се прећуткује ко је заиста допринео опстанку СНС-а у Београду. На поновљене изборе у јуну 2024. нису
изашли Странка слободе и правде, Србија центар и коалиција НАДА. Бојкотом су поделили опозиционе бираче, оборили
излазност и допринели томе да листа око СНС-а освоји 64 од 110 места и самостално формира већину. За то време МИ –
Снага народа изашао је на изборе, освојио десет мандата и поново одбио коалицију са СНС-ом.

Тако се они који су остали код куће представљају као доследни противници режима, док се онај ко је одбио да СНС-у
обезбеди већину проглашава његовим сарадником. То више није политичка анализа, већ свесна замена теза.

Разлог за ову кампању је јасан: ни власт, ни постојећа опозиција, ни њихови медијски кругови не желе самосталног
политичког чиниоца на сцени Србије. Од покрета МИ очекује се да припадне једном од два унапред одређена табора.

Ако не прихватимо власт, тражи се да се безусловно ставимо под контролу самопроглашене „праве опозиције“. Ако
одбијемо њене идеолошке диктате, политичке калкулације и ослањање на стране центре моћи, одмах бивамо проглашени
прикривеним сарадницима режима. Није случајно ни то што исти политички актери који нападају покрет МИ данас нападају и
студентску листу. Њихов највећи страх није да ће антисистемске снаге изгубити од власти, већ да ће успети и заменити их
у политичком простору који су одавно почели да сматрају сопственим поседом – својеврсном политичком „Коза
ностром“ у коју нико нови и самосталан не сме да уђе.

У тој подели нема места за политичку снагу која одлуке доноси самостално и не тражи дозволу ни од власти, ни од
опозиционих партијских централа, ни од страних амбасада. Зато МИ мора бити означен, дискредитован и угуран у туђи
табор – не зато што је доказано да сарађује са СНС-ом или Вулином, већ зато што одбија да буде привезак било ког
политичког блока.

Метод је добро познат: најпре се без доказа пласира тврдња да је неко „Вучићев“, да је „продао Београд“ или
„завршио са Вулином“. Затим се она понавља у колумнама, интервјуима и медијским наступима све док не почне да
се користи као неспорна чињеница. Понављање треба да замени доказ, а етикета расправу о стварним политичким
поступцима.

То је гебелсовштина на нивоу „Информера“, можда и подмуклија јер је упакована у интелектуалну обланду и
представљена као политичка анализа. Обланда је другачија, али је механизам исти: етикетирати, понављати и чекати да се
неистина прими као истина.

Покрет МИ – Снага народа неће доказивати своју опозиционост прихватањем туђих идеолошких диктата, учествовањем
у политичким сплеткама или повезивањем са страним интересима на штету Србије. Ако је цена политичке самосталности да неко време стојимо сами, стајаћемо сами. Савезнике ћемо тражити међу народом и онима који са нама деле
вредности слободе, суверености, очувања Косова и Метохије, одбране државних и националних интереса и стварне
промене система. Не међу онима који савезништва граде на сплеткама, етикетирању и страним интересима.

Дејан Илић не мора да подржава Бранимира Несторовића. Али ако претендује на улогу јавног интелектуалца и политичког
аналитичара, морао би да покаже бар онолико поштовања према чињеницама колико захтева од медија које критикује.

У супротном, „Пешчаник“ није алтернатива „Информеру“, већ само његова стилски углађенија верзија.

Адвокат Марко Живановић
одборник у скупштини града Београда у име Покрета МИ-Снага народа
заменик члана у сталном саставу Републичке изборне комисије