Недавно ми је писала мајка двоје деце, узраста три и пет година, која готово свако поподне проводи на корзоу у улици Моше Пијаде. То је оно доба дана када град мало успори, када се дечји смех помеша са разговорима родитеља, а корзо постане место сусрета и игре. Место на коме најмлађи уче своје прве кораке, стичу прве другаре и полако освајају свој мали комад слободе.
Али управо на том простору слободе ова мајка је више пута присуствовала ситуацијама које су је озбиљно забринуле. Старија деца на електричним тротинетима и бициклима, често занесена брзином, игром или доказивањем пред вршњацима, пролазила су тик поред малишана, остављајући утисак да је само питање среће хоће ли се све завршити без последица. Нажалост, ни мени такви призори нису страни. Посматрао сам их више пута и сваки пут помислио исто, довољно је само неколико секунди непажње да се дечја игра претвори у нешто сасвим друго.
Који је проблем већи?
Сада ће неко рећи да то није велики проблем, да су то деца и да их треба пустити, шта сте се окомили на децу и томе слично. И та констатација је тачна јер када говоримо о саобраћајним проблемима у нашем граду свакако то није највећи проблем. Много већи проблеми које имамо су вожња под дејством алкохола и психоактивних супстанци, прекорачење брзине, дивљање улицама у касним вечерњим сатима, заустављање и паркирање на тротоару, у раскрсници и на пешачким прелазима, лоша инфраструктура, лоше осветљење, недостатак саобраћајне културе, непостојање саобраћајног планирања и техничког регулисања саобраћаја, итд. О озбиљности проблема говори и податак да се град Бор, према вредности јавног пондерисаног ризика за 2024. годину, налази на 98. месту од укупно 161 локалне самоуправе у Србији.
Иако имамо ове много веће и озбиљније проблеме које Градска управа не жели да решава, морамо да разумемо и забринуте родитеље којима је корзо у Моше Пијаде и Краља Петра једини простор слободе где мања деца могу слободно да шетају, да се играју, да трче, да уче да возе бицикл, ролере и скејтборд. И не само то, већ је корзо и простор на коме се деца и родитељи упознају, друже и склапају пријатељства. Једном речју, то је простор заједништва и солидарности који је дубоку уткан у колективни идентитет нашег града. И управо на таквом простору не би требало да долази до ситуација да старија деца јурцају електричним тротинетима јер је могуће доћи до ситуације да се, не дао Бог, неко са 20 км/х на тротинету закуца у колица са бебицом, да неко дижући бицикл на један точак не види дете од две-три године које трчкара у његовој близини, итд.
Да преведем на језик физике, ако је маса возача и е-тротинета 70 до 100 килограма, са брзином од 20 км/х, енергија судара постаје вишеструко већа, и тако долази до већих последица. На све то треба додати да су електрични тротинети бешумни и да због тога их људи не чују и самим тим не очекују када им долазе иза леђа.
Може се то и овако објаснити, на истом простору сусрећу се учесници који се крећу 3 км/х, 5 км/х, 10 км/х и 25 км/х. Електрични тротинет је увео на корзоу нову брзинску категорију која је новина и на коју корисници овог простора нису навикли. А ту где имамо велики број мале деце која трчкарају и бебице у колицима треба бити нарочито опрезан и кретатити се брзином пешака.
Електрични тротинет није играчка
На самом почетку, оно што би родитељи требало да знају, да су електрични тротинети законски категорисани као лако електрично возило. Дакле, у питању је возило и онај који управља њиме се сматра возачем. Самим тим за њега важе одређења правила, а за непоштовање правила су прописане казне.
Дакле то је возило чија највећа конструктивна брзина не прелази 25 км/х, снага мотора 0,6 кW, а маса 35 килограма. Да би учествовао у саобраћају, мора да поседује налепницу Агенције за безбедност саобраћаја, док се возила без налепнице сматрају нелегалним. Проблем је што се на нашим улицама могу видети и тротинети који развијају знатно веће брзине од дозвољене.
Вожња је првенствено дозвољена на бициклистичким и пешачко-бициклистичким стазама и на бициклистичким тракама (захваљујући Градској управи ми то у Бору немамо), док је кретање тротоаром забрањено. У недостатку такве инфраструктуре, пунолетни возачи могу користити коловоз на улицама са ограничењем до 50 км/х, а малолетници само на улицама са ограничењем до 30 км/х. Ако говоримо о деци старости од 14 до 18 година, у Бору, тротинет могу возити само у зони школе, пошто зоне 30 и зоне успореног саобраћаја немамо. Деца млађа од 14 година свакако не смеју управљати електричним тротинетом. Током вожње обавезна је заштитна бициклистичка кацига за све возаче.
Један од ризика на нашим улицама јесте превоз двоје или троје деце на једном електричном тротинету, што је законски забрањено и отежава одржавање равнотеже и управљање возилом. Проблем додатно погоршава лоша инфраструктура, јер због малог пречника точка и најмања рупа може довести до пада и саобраћајне незгоде.
Дакле, електрични тротинет није играчка. За његово безбедно коришћење потребна су одређена знања, вештине и познавање саобраћајних прописа. Према подацима Агенције за безбедност саобраћаја, свега 2,2 одсто возача тротинета поштује сва прописана правила. Када томе додамо упозорења стручњака о порасту броја незгода са тротинетима, међу чијим су жртвама најчешће деца, јасно је да ово није мали проблем.
Зато је мој савет родитељима да децу најпре науче да возе бицикл. Осим што позитивно утиче на здравље, бицикл знатно више доприноси развоју физичких и моторичких способности детета. О електричном тротинету треба размишљати тек када дете савлада вожњу бицикла.
Корзо као простор слободе
Морамо признати да улице нашег града и сама инфраструктура последњих година као да више не препознају децу као своје становнике. Као да за њих на улици више нема места. Саобраћајна политика наше Градске управе годинама је простор и првенство кретања давала „бржима, јачима и бољима”, док је из јавног простора потискивала све оно што је слабо, немоћно и што се спорије креће. Тако смо дошли до тога да у локалној саобраћајној политици готово да нема социјалне компоненте, нити стварне бриге за децу, пешаке, бициклисте, старија лица, особе са инвалидитетом и мајке са малом децом.
Концепт одрживе урбане мобилности и хуманог инжењеринга не постоји, бициклистичке стазе нису ни на видику, а зоне 30 и зоне успореног саобраћаја постоје углавном као мртво слово на папиру. Чак су и тротоари, тај основни простор слободног кретања, у великој мери окупирани паркираним возилима.
Зато је корзо остао последњи простор „делимичне слободе” за децу јер су им све друге просторе узели. И немојте да се чудите што су паркови празни и што деца све мање времена проводе напољу. Деца од најранијег узраста стварају своје менталне мапе града и инстинктивно гравитирају ка местима на којима се осећају безбедно. Ако је пут до парка небезбедан, ако је тротоар заузет аутомобилима и препун рупа, празан ће остати и парк. Јер парк није издвојен простор. Он је природни наставак тротоара и улице.
На све то треба додати и атмосферу небезбедности и агресије коју спроводи владајући режим и која се годинама прелива на јавни простор и обликује начин на који живимо, крећемо се и доживљавамо свој град. Такво окружење није добро ни за децу ни за одрасле, а најмање за град који жели да буде место достојно за живот.
Решење које се игнорише
О размерама проблема сведоче и подаци из Прегледног извештаја Агенције за безбедност саобраћаја. На територији града Бора, у периоду од 2020. до 2024. године, смртно је страдало пет пешака, док је њих 87 задобило тешке или лаке телесне повреде. Међу повређенима је и двадесеторо деце узраста од 0 до 14 година која су учествовала у саобраћају у својству пешака. У истом периоду повређено је и пет бициклиста, од којих је троје било деце.
Бору је на првом месту потребан стратешки приступ у решавању проблема и доношење локалне стратегије безбедности саобраћаја и плана одрживе урбане мобилности са акционим плановима. Затим се са стратешког нивоа треба спустити на практични и применити дизајн улица по мери хуманог инжењеринга и савременог модела техничког регулисања саобраћаја. Модел је представљен на ГИС платформи „Бици Бор” (хттпс://www.бицибор.рс/) и у више наврата предлаган Градској управи. Али најпре, на првом месту, је потребна политичка воља, која тренутно не постоји.
Деца као заробљеници непокретности
У нашем граду највећи проблем нису електрични тротинети. Они су само једна од последица много дубљег и озбиљнијег проблема. Чињенице да се саобраћајни систем годинама развија без стварног разумевања потреба деце.
Данас је у Бору све мање простора на којима дете може самостално и безбедно да се креће. Вожња бицикла је ризична, пешачење је отежано, тротоари су често заузети паркираним возилима или у лошем стању. Као последица тога, деца се све ређе крећу самостално, а све чешће постају заробљеници непокретности. Саобраћајна политика је децу свела на затворене просторе: кућа – аутомобилом до школе или тренинга – аутомобилом до куће. То је непокретност о којој говорим.
А управо је кретање један од најважнијих елемената здравог одрастања. Кроз пешачење, вожњу бицикла, истраживање улица и јавних простора, дете упознаје свој град, ствара осећај припадности и развија самосталност. Када му такве могућности ускратимо, не губи само слободу кретања, већ и део искустава која чине детињство.
Зато је много важније питање од електричних тротинета то какав град остављамо деци. Град по мери детета мора бити град у коме су пешачење, игра и вожња бицикла природни и безбедни облици свакодневног кретања. Јер град који није добар за дете, тешко може бити добар и за остале грађане.
Од свих таквих простора у Бору нам је остао још само корзо као својеврсни „делимични простор слободе”. Делимични, јер је активан само у одређеном временском периоду током дана и током одређених месеци у години. Зато би требало да га чувамо, да будемо обазриви једни према другима и да разумемо његов значај. Јер док не створимо нове безбедне просторе за децу, корзо остаје једно од ретких места на коме она још могу да науче да возе бицикл, трче, играју се и безбрижно одрастају.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
