Док је стотине исцрпљених ватрогасаца и волонтера недељама падало с ногу на температурама где  пожар гута све пред собом, док су се гушили у диму и спавали на спрженој земљи, председник државе коначно се удостојио да обиђе Делиблатску пешчару.

Али не као слуга народа који долази да положи рачуне за неспособност система, већ са свитом, хеликоптерима, камерама и микрофонима спремним за наставак сопственог политичког циркуса.

Стигао је тек када је најгоре прошло, када су ватру коначно обуздали европски хеликоптери и руски „Иљушин“, а то је помоћ коју је лично одбијао недељама, глумећи да смо регионална сила којој нико не треба. И док су ти часни људи данима јели оно што им је солидарни народ доносио на линију фронта, председник им сада пред објективима дели храну уз покровитељско:  „Једите људи, снага на уста улази.“

Врхунац тог политичког лешинарења и понижавања људи на терену стао је у реченицу којом је прешао преко хиљада спаљених хектара: „Изгорео је само један пољски WЦ.“

Природно добро првог реда, станиште стотина угрожених врста и вековна шума сведени су на изгореле даске пољског тоалета.

Порука је јасна и немилосрдна: за ову власт Пешчара је небитна, а штета занемарљива. Уосталом, председник цинично додаје да ће се „само растиње лако обновити“, показујући потпуно одсуство свести о томе да се екосистем обнавља деценијама, а не у једном изборном мандату.

Поред спасиоца, одиграо је и улогу цензора. Новинари који су постављали питања о закаснелој реакцији, одговорности и недостајућој опреми добили су уобичајени дневник увреда и оптужби за „ширење панике“. Сарадници и министри, на челу са Ивицом Дачићем, служили су као статисти у овој режији, потврдно климајући главом на сваку његову реч.

Али јавност не сме да пристане на ту замену теза. Нису људи ширили панику. Ширила се ватра. А власт је месец дана гаси саопштењима и јефтиним маркетингом.

Многи од нас, признајем и сама, до овог пожара нису знали много о њој. Знали смо име, можда да је зову европском пустињом, да негде тамо у Банату постоји тај необични предео песка, шума и степе. А онда смо, дан по дан, учили шта губимо.Учили смо кроз снимке ватре која носи све пред собом. Кроз приче људи из Баната којима Делиблатска пешчара није географски појам него део живота. Кроз слике животиња које инстинктивно беже пред пожаром.

Кроз људе који стоје пред ватром и схватају да постоје тренуци када је човек, упркос свој техници, застрашујуће мали пред природом.

Пожар је на појединим местима тињао још од краја јула, а велики пожар букнуо је 5. августа. Последња поуздана процена „Војводинашума“, од 17. августа, говорила је о 3.960 опожарених хектара, од чега више од 3.100 хектара шуме, уз напомену да се ватра потом даље ширила. Отваране су капије и читави делови ограда ловишта да би дивљач могла да побегне.

На угроженом подручју налази се матични фонд од око 800 јелена, 250 дивљих свиња и 300 срна.

И док су горели хектари заштићене природе, догодило се нешто што је једино лепо у читавој овој несрећи.

Људи су се организовали.

Без наредбе, без протокола и без телевизијског преноса.

Студенти, зборови грађана, удружења, мештани, људи из Панчева, Београда, Новог Сада, Обреновца, Ниша и ко зна колико још места почели су да скупљају воду, електролите, храну, газе, физиолошки раствор, рукавице, маске, опрему и новац. Већ 7. и 8. августа организоване су акције помоћи, а у Гају су волонтери данима паковали све што треба и носили ватрогасцима и волонтерима. Једна од жена која је координирала помоћ рекла је тада нешто што можда најбоље описује размере солидарности: „Мислим да је укључена цела Србија.“

И заиста је тако изгледало.

На фотографијама са терена ватрогасци не седе за лепо постављеним столом. Леже на бетону тамо где су успели да ухвате неколико минута одмора. Један, црн од дима и прашине, седи крај ватрогасног возила и једе лубеницу из коре.

То су слике које би требало запамтити.

Не зато што има нешто лепо и романтично у томе да исцрпљен човек лежи на бетону. Нема ничег романтичног. Него зато што показују цену коју неко плаћа док ми говоримо о хектарима.

На снимку једног искусног ватрогасца чује се човек иза којег су деценије овог посла, а који говори о искуству какво практично није имао у четрдесет година каријере. Довољно је погледати човека који познаје пожаре и  ватру и чути колико је овај страшан и готово несавладив. А онда се сетимо да је 7. августа, док се пожар ширио највећом жестином, министар полиције Ивица Дачић говорио: „Ми никоме нисмо тражили помоћ и није нам била потребна.  Сналазимо се сами!?“

Касније је и сам председник Србије говорио да помоћ са стране није потребна јер је Србија велесила која има све и којој ничија помоћ није потребна.

А помоћ је била неопходна! Огромне површине Србије гутао је пламен са којима и много организованије и веће државе не би могле да се изборе. Нормално је да се у катастрофама тражи помоћ комшија и других земаља и то сви чине. Државе и без званичних захтева, нуде помоћ. Али не. Он калкулише између приступних фондова ЕУ на које имамо право и Русије.

Коначно је 20 августа, када се пожар разбуктавао најстрашније и враћао тамо где је већ био угашен, стигао руски „Иљушин“ и почео да гаси пожар моћном машином импресивних могућности.

Сам руски авион је за два дана избацио 420 тона воде.

Србија је потом активирала и Механизам цивилне заштите Европске уније. Стигла су четири „Блацк Хаwк“ хеликоптера из Чешке, Словачке и Румуније, ватрогасне екипе и возила из више европских земаља. Данас председник објашњава да помоћ раније није тражена зато што је процењено да није била потребна, а да је затражена када се ситуација погоршала.

Али онда постоји сасвим легитимно питање: да ли је процена била добра?

Јер када пожар траје недељама, када су изгореле хиљаде хектара, када се отварају ограде да би животиње могле да беже, када се ватра приближава насељима и када на крају ипак морају да дођу и „Иљушин“ и четири европска хеликоптера и стране ватрогасне екипе, питање правовремености тражења помоћи није „ширење панике“ већ основних потреба и  питање неопходне одговорности.

А баш тада, када се стање коначно смирује, председник долази међу ватрогасце. Чекају га постројени људи у новим униформама којима је наређено да се среде јер долази посета са највишег врха, са камерама, микрофонима. Дуг сто, банатски астал. Флашице воде, сокови, храна увијена у фолију.

„Једите“, говори им. „Хајде људи послужите се, снага на уста улази“!

На његовом инстаграм профилу могу се, наравно, пронаћи и нека насмејана лица. Неколико младих људи који се смеју, руковање, захвалност, пажљиво изабрани кадрови.

Нема ничег спорног у томе што се неко насмејао председнику.

Спорно је када неколико таквих кадрова треба да постане слика читавог догађаја.

Јер постоје и други кадрови. Много чешћи и много тужнији и болнији. Људи који седе без осмеха. Исцрпљени ватрогасци. Човек који говори шта је доживео. Људи који су претходних дана спавали где су стигли и јели оно што су им волонтери спремили и донели.

Председник им данас каже: „Једите.“

А они су већ данима јели оно што су им доносили грађани и што су могли да прогутају у ходу и раду без тражења и могућности пауза за ручак.

И ту би ова прича могла да се заврши као још једна политичка гротеска да се у међувремену није догодило нешто много озбиљније.

Почела је прича о „ширењу панике“.

Министар правде упозорио је на лажне информације и могућност санкционисања, а Посебно одељење Вишег јавног тужилаштва за високотехнолошки криминал већ је најавило да ће од полиције тражити идентификацију и процесуирање особа за које се сумња да шире лажне вести у вези са пожаром, због могућег кривичног дела изазивање панике и нереда.

Наравно да измишљање чињеница и оптуживање људи без доказа није прихватљиво.

Али држава мора бити веома опрезна када у тренутку велике несреће почне да говори о паници, страху и кривичном гоњењу људи који јавно пишу о ономе што виде.

Јер није сваки страх паника. Некада је страх нормална реакција на очигледну опасност.

И, још важније, овај пут страх није паралисао људе.

Покренуо их је.

Људи су се уплашили и однели воду, храну, санитетски материјал, заштитну опрему…све што је потребно и возили помоћ километрима до оних које никада нису упознали.

Студенти, зборови, удружења и обични грађани нису чекали да им неко објасни да ли је ситуација довољно озбиљна да би смели да се забрину. Видели су ватру која гута све пред собом. Видели су и осетили црне густе облаке дима од којих није могло да се дише у Панчеву, Београду, многим другим местима.

Видели су немоћне преморене људе. И помогли су.

Неки и више него што су могли. Управо зато данас посебно непријатно звучи свако доцирање о „ширењу страха“.
У Србији, земљи толико уморној од подела, догодило нешто ретко: једна колективна несрећа, срећом без људских жртава, спојила је огроман број људи у истој потреби да некоме помогну.

Без питања за кога гласа.Без питања да ли је студент, збор, мештанин, војник, професионални ватрогасац или добровољац.

Горела је Пешчара.

То је било довољно. А данас, када председник каже да ће одликовати ватрогасце и да захваљујући њима нема жртава, у томе јесте једна велика истина: ти људи заслужују свако признање. Али заслужују још много тога.

Када се ватра потпуно угаси, без пропаганде и без политичких обрачуна утврдити шта је могло да буде урађено раније и боље и ко треба да сноси последице које је требало спречити.

Председник је данас и сам рекао надлежнима да, када све прође, погледају „шта је све могло боље и брже да се уради“.

И то је најважнија реченица коју је данас изговорио. Јер људи који постављају управо то питање нису непријатељи државе. То је питање које држава мора да постави сама себи.

И можда нам на крају ове несреће неће остати само црни хектари, изгорела стабла и страшне слике.

Можда ће остати и нешто добро.

Сећање на Србију која није чекала дозволу да буде хумана.

На људе који су носили воду и храну непознатим људима који су спасиоци.

На ватрогасце који су легли на бетон јер више нису могли да стоје.

На човека који је седео крај ватрогасног камиона, уморан и чађав, и јео лубеницу.

Нису ти људи ширили панику.

Ширила се ватра.

А људи су ширили помоћ.

др Славица Плавшић