Сећам ли се? Памтим као да је било јуче.
Постојала је једна младост пуна радозналости, смеха, весеља… Мушка популација рођена, педесетих, шесдесетих, седамдесетих година прошлог века још увек се одлично сећа како су проводили недељно послеподне. Наравно, уз радио и легендарну емисију „Време спорта и разоноде” која је први пут емитована 13. марта 1960. године и трајала је све до почетка несрећних ратова на просторима некадашње СФРЈ. Уредник непоновљиви Светислав Вуковић, са својим верним сарадником Предрагом Кнежевићем.
Водитељ емисије „Време спорта и разоноде” Светислав Вуковић је остао је упамћен као родоначелник низа сјајних емисија на Радио телевизији Београд. Осим новинарством бавио се и поезијом које је објављивана у неколико књига. Написао је и око хиљаду текстове за песме разних жанрова. Велики хитови и најпознатије су свакако „Љубав је само реч” (Бисера Велетанлић), „Одисеја” (Лео Мартин), „Маестро и виолина” (Драган Стојнић), „Кад би знао да је сама” (Мики Јевремовић)… Једном речју Светислав Вуковић је био човек са вишком талента за све чега се у животу дохватио. Легенда.
„Време спорта и разоноде” је почињало незаборавним узвиком Радивоја Марковића и његовог чувеног: „Гол, гол, гол”, изреченог после трећег изједначења на утакмици Парагвај – Југославија (3:3), на Светском првенству у Шведској 1958. године. Затим би уследио џингл: „Овај је програм као торта, ред музике, па ред спорта, никад не излази из моде време спорта и разоноде”. Ако би утакмице почињале раније одмах би уследила и следећа најава: Радио Београд први програм, Радио Загреб, Радио Сарајево и Радио Титоград. Водитељ Предраг Кнежевић би затим у препознатљивом стилу настављао:
„Почињемо комбиновани пренос утакмица фудбалског првенства Југославије. Широм земље, на свим стадионима, где се играју прволигашке утакмице налазе се и наши репортери. На стадиону ЈНА меч Партизан – Сарајево прати Јордан Ивановић. Са Грбавице у Сарајеву са утакмице Жељезничар – Раднички јављаће се Мирко Камењашевић. У Мостару Под Бијелим Бријегом је Јово Јовановић, који ће да посматра дуел Вележа и Осијека. Са градског дербија у Максимиру Динамо – Загреб извештаваће Иван Томић. У Скопљу је стадион Вардара крцат јер гостује Црвена звезда, а ту се налази и наш Марко Марковић. Едо Пеци ће са Пољуда рапортирати шта се дешава у окршају Хајдука и Слободе. ОФК Београд на Омладинском стадиону на Карабурми дочекује екипу Војводине. Репортер је Мијаило Костић. У Титограду се састају Будућност – Олимпија. О збивањима на стадиону Под Горицом ће вас обавештавати Будимир Бућин”.
Осим споменутих и од реда мајстора радио преноса са стадиона широм СФРЈ су се јављали и доајен Радивоје Марковић од којег је и кренула идеја за комбиноване радио преносе. Остао је упамћен као први радио коментатор који је стекао славу „Од Вардара па до Триглава”. Били су ту још Миодраг Стоиљковић, Милан Анђић, Здравко Липовац, Јово Димитријевић, Бато Кокољ, Жељко Шоћ, Зоран Ђорђиоски…
Сви они су имали нешто карактеристично по чему су остали у сећању. То су радили заводљиво, са личним печатом, са много страсти и енергије. Толико љубави и емоција на једном месту. Њихови гласови су још у ушима и остају део фудбалске историје на овим просторима. Речима су знали да верно опишу сваку шансу, гол, атмосферу са трибина и сви су без грешке могли да дочарају шта се дешава на терену. То је незаборавно и не може се платити. Тада још није „јутуба” па је све остало у сећањима.
Млађе генерације су, ипак највише волеле Ивана Томића. Као коментатор био је поета, децентан, иноватор, увео је у преносе лексику улице, експлозиван језик, необичан речник, цитате, нове жанрове, а изнад свега је био веома духовит.
„Био је то Боротин лет, за оцену пет”, „Седа Партизан у авион као нови шампион”, „Моца Вукотић, тата мата из антикваријата”, „Џевад Прекази добро гази”, „Партизанова иглица, Клинчарски Никица”, „Гол је дао Милош Шестић Шеле, Звездин Пеле”, „Мила мајко како игра Јањанин Рајко”, „Протутњала црна стрела, то је био Митар Мркела”, „Питају ме загребачки дечки, зашто оде Роберт Просинечки”… су само неки од незаборавних његових коментара.
Једном је на некој досадној утакмици без шанси, а камоли голова, у правој успаванки, Иван Томић у микрофон завапио:
„Људи, ова утакмица ја занимљива као директан пренос плиме и осеке”. Био је репортерски генијалац!
Стадиони су у то време били пуни и сваке недеље су се играле велике утакмице. Они који су остајали код куће, јер су њихови љубимци гостовали, седели су у собама и уз радио пријемнике слушали преносе, гледали у листиће спортске прогнозе, а да их не би „узнемиравале” супруге су слали у биоскоп који су били препуни дама. Улице и кафане су биле пусте. Било је много и оних који су са собом носили и транзисторе и уз шетњу слушали вести са фудбалских терена негде у неком парку, али и на излетиштима.
Од тих преноса пролетеше деценије, а са њима и многи животи. Већина од поменутих радио репортера је одавно на рајским небеским пољима. Треба им одати признање што су улепшали младост и детињство многим генерацијама, слободно се може рећи, милионима људи широм СФРЈ. Времеплов их је однео у прошлост, тамо где је све било лепше и прикладније.
Данас је то време давна прошлост. Иако сам већ одавно остарио младост ме не попушта. Што је било лепо преселило је у успомене. Као неко ко је припадао том времену написах ову причу. У нашим тинејџерским годинама фудбал је био изузезно важан, далеко важнији од свих партијских пленума, седница, конгреса. Мало је ко знао ко је председник Скупштине, али су сви знали радио коментаторе, саставе свих прволигаша и са нестрпљењем чекали недељу и „Време спорта и разоноде”.
Мајка му стара, време је да се подсетимо безбрижне прошлости и радио преноса којим се старије генерације поносе. Без њих би бивша Југославија била далеко досаднија.
Милорад Бјелогрлић
