И би четвртфинале фудбалског купа Србије. Црвена звезда је као гост рутински без икаквих проблема победила Нови Пазар. Разлика у класи је била очигледна. И ова утакмица је још једном потврдила да је српски фудбал већ одавно прерастао у трагикомедију која се, што би стари људи рекли, више смучила и Богу и народу.
Ни овај пут нису изостале бакље, димне бомбе, топовски удари, петарде. Утакмица практично није ни почела, а већ је била прекинута и морала је да интевенише полиција. Навијачи Новог Пазара су гађали бакљама своје „колеге” из супротног табора. „Делије” не би биле „Делије” када им не би узвратиле. Због дима на стадиону сусрет је прекинут на седам минута.
Прва звезда утакмице је био некадашњи фудбалер Црвене звезде, а затим тренер више од пола суперлигаша Ненад Лалатовић, који тренутно обавља ту функцију у Новом Пазару. Прво су му „Делије” скандирале: „Ти си Звездин четник, Лалете“, а навијачи Новог Пазара узвратили: „Лалате, мајсторе”. Тражили су звездаши од Лалатовића да се прекрсти, што је у једном тренутку и учинио. Клањао се и домаћој публици, поздрављао навијаче оба клуба.
За разлику од навијача однос двојице тренера је био пријатељски. На почетку утакмице после срдачног руковања Звездин Дејан Станковић је пољубио у чело свог колегу Ненада Лалатовића који му је пољупцем узвратио на конференцији за штампу. Наравно да није изостало ни међусобно комплиментирање, честитке и жеље за успешан наставак сезоне.
„Огроман спектакл. Добар и јак амбијент. Кад би било више овако тензичних утакмица, сигурно да бисмо расли и ми тренери и играчи. Било би доста занимљивије. Хвала на гостопримству. Враћамо се за Београд корацима који ће нас довести до циљева,” рекао је на крају Звездин мистер Дејан Станковић.
Све је завршило тако да су на крају утакмице јаке полицијске снаге морале да из Новог Пазара испрате аутобусе са навијачима Црвене звезде. Не треба ни спомињати јер се то у земљи Србији бар када је фудбал у питању подразумева, да су претходно прозори на аутобусима са којима су Београђани допутовали поразбијани.
И шта рећи? Фудбалску јавност у Србији не занима превише карамболизовани имиџ председника Савеза Драган Џајића и његових сарадника, не занима је ни сада бивши селектор Драган Стојковић и његово волшебно опстајање на тој функцији. Бес јавности је усмерен на тотално уништени „имиџ” овог и даље најпопуларнијег спорта у Србији. Не може председник Савеза бити амнестиран од нагомиланих проблема у српском фудбалу и понашати се као некаква естрадна звезда.
Ова држава је дотакла дно у много важнијим областима живота него што је фудбал, али крање је време да се неко позабави и овим проблемом. „Навијачи” се већ одавно сматрају најопаснијом групом грађана који се често појављују и на политичким скуповима и заводе ред, наравно на најбруталнији могући начин. Једна од најпознатијих навијачких група је и имала своје „представнишво” на стадиону Партизана, а последњи вечити дерби је на најбољи могући начин потврдио да постоји спрега између клубова и хулигана. Како другачије објаснити да је на „вечитом” дербију стадион и буквално горео, а само четири дана касније у дуелу против Лила није запаљена ни једна једина бакља ни бачен топовски удар.
Српски фудбал је одавно додирно Келвинову нулу и налази се дубоко испод дна. Фудбалска јавност је већ одавно дигла руке. На примеру фудбала се на најбољи начин одсликава немоћ државе и темељне промене и реформе су неопходне. Уз све промене за којима овај спорт просто вапи неопходно је што пре решити и власничку структуру клубова пре свега Црвене звезде и Партизана. У супротном агонија и пропадање ће бити настављено.
Српском фудбалу је неопходан човек од ауторитета и знања који ће представљати нове ветрове, који ће бити алтернатива овом давно превазиђеном начина рада који нема представу куда иде овај спорт. Њихова једина брига је како да остану на садашњим функцијама, а фудбал нека тоне што дубље.
Крајње је време да се у српском фудбалу окупи критична маса која ће да понуди заједнички програм за оздрављење овог спорта у 21. веку. Садашњи челници ФСС, али и водећих клубова га још држе у двадесетом.
Милорад Бјелогрлић
П. С. Аутор овог текста је пре два дана написао сећање на моје некадашње идоле, две новосадске легенде Ђолета Балашевића и Слободана Павковића. Што би новинари рекли десио ми се велики „лапсус цалами” (грешка у писању). Текст сам почео стиховима песме „Драго ми је због мог старог”, а не „Прва љубав” коју сам спомињао у наставку текста. Шта да кажем, него извињавам се свима.
