Један од класика руске књижевности представља и дјело Михаила Булгакова, Мајстор и Маргарита. Врло необичан роман, који као да је састављен из неколико других. У првом дијелу се посебно исмијева совјетска атеистичка интелектуалност. Кад двојици књижевника Бездомном и Берлиозу, који расправљајући о томе како написати савршен атеистички памфлет долази непозван сам Сатана у облику странца, господина да расправља на ту тему са њима, демон, којем је највећи успјех да убиједи човјека да не постоји, самим тим и Бог, овај пут као да доживљава неку врсту увреде од толике количине одрицања оностраног. Жели да се освети. Људи су превршили мјеру свога безбожништва. И као да по допуштењу Божијем бива послат у Москву да исмије врле интелектуалце, чије је главно мјесто окупљања књижевни ресторан у коме се одају неумјереном преједању и опијању. Овај ресторан на крају бива прво исмијан, а потом спаљен од двојице демона, комичара Бехемота, који се представља као чак симпатични мачак и његовог нераздвојног друга демона- Коровјева.
Значајан дио романа представља прича о Понтију Пилату, Исусу Христу, ликовима Новога Завјета Библије, која се паралелно одвија са причом у совјетској Русији. Овдје је створена читава једна апокрифна библијска прича. Група палих анђела на челу са главним Сатаном, који се представља као Воланд, долази у Москву и праве општи лом. Најприје једној, другој, трећој особи, па онда великом броју људи. Исмијевају их, доводе у душевне болнице, неке директно учине вјештицама и вјешцима, попут “Мајстора и Маргарите“.
Занимљиво је само име, тачније надимак овога човјека“Мајстор“, што асоцира на тајна друштва. Због своје забрањене љубави ово двоје људи упадају у замку демонизма. Демони им наизглед чине част и одају им поштовање. Но, они, а посебно Мајстор, никад не знају да ли је све то стварност или последица душевне болести. Људима, као да је лакше да прихвате материјалистички поглед на свијет. Тачније, желе да живе сједећи на двије столице. Да се играју са оностраним, а онда у овој обичној људској стварности да негирају таква искуства, приписујући их халуцинацијама. Тако су власти и грађани Москве прихватили на крају да се ради о вјештим хипнотизерима, људима способним да створе код других илузије. Пошто су отишли демони заједно са Мајстором и Маргаритом, сабрана је вјешто сва штета коју су учинили преваранти и илузионисти, али њих нијесу нашли. Демони се попут путујућег циркуса понашају одлазећи из града у град, правећи замке. Једино им замке распршују знак крста и молитва, а интелектуална разглабања са њима уводи људе све дубље и дубље у њихове замке.
Милош Лалатовић
