У Сремској Митровици ових дана отворено је питање изложбе одржане у месној заједници Месна заједница Матија Хуђи. Повод за полемику био је што су се међу дечјим цртежима нашле и фотографије блокада и протеста, па је прича врло брзо завршила у медијима и на друштвеним мрежама.
Важно је нагласити – школа није организовала догађај. Радионица са децом је одржана у школском контексту, али је поставку изложбе организовала месна заједница, због чега је управо она постала средиште полемике. И тако се поновио познати образац: јавност тражи кривца, институције се ограђују, а прича добија тежину скандала који често није ни јасно дефинисан.
Али у свему томе заборавља се једна основна чињеница – деца нису изолована од света. Она живе у истом друштву као и одрасли. Гледају телевизију, друштвене мреже и разговоре за столом. Чују приче о протестима, блокадама, политичким сукобима и друштвеним тензијама. Понекад, кроз разговоре старије браће и сестара, као што је случај са мојим сином и његовим сестрама студенткињама, деца упијају више него што одрасли мисле.
Није то питање да ли децу треба штитити од политике – наравно да треба. Али постоји разлика између заштите и стварања илузије да политика не постоји. У јавном простору Србије већ годинама постоји симболика која укључује и децу. Критичари сматрају да се дечји и породични мотиви користе у политичким обраћањима председника Александар Вучић, док присталице у томе виде афирмацију традиционалних вредности. У таквој атмосфери није необично што и локални догађаји брзо добију политичку димензију.
Можда је зато реакција Бранислав Недимовић протумачена као „потресеност“ – не нужно због саме изложбе, већ због потребе да се јасно покаже дистанца од свега што би могло бити погрешно интерпретирано. У друштву које је често поларизовано, и обична локална радионица може постати политички сигнал.
Деца цртају оно што виде. У ратовима су цртала тенкове, током пандемије маске и лекаре. Данас нека од њих цртају протесте или јавне догађаје који су постали део њиховог окружења. То нису нужно поруке, пропаганда или политичке платформе – то је често само огледало света у којем одрастају.
Зато можда није најважније питање како су фотографије протеста завршиле међу дечјим цртежима. Право питање би могло бити зашто нас више узнемири фотографија него стварност коју деца свакодневно посматрају.
У земљи у којој је политика постала готово стална позадина јавног живота, и најобичнији дечји цртеж понекад се посматра као друштвена изјава, иако дете које је цртало вероватно није размишљало ни о протестима, ни о блокадама, ни о политичким последицама.
На крају, цела прича оставља утисак да се много више говори о одраслима него о деци. Јер деца су само наставила да цртају – а одрасли су наставили да траже значење тамо где га дете можда никада није ни поставило.
Можда је најпоштеније рећи и ово: многи ову причу виде као скандал, али за мене то није скандал. Подржавам своју месну заједницу и верујем да локалне заједнице треба да имају простор да организују радионице, изложбе и сусрете за децу и грађане, без тога да сваки такав догађај одмах постане предмет политичке расправе.
И на крају, кад све ово сагледам – деца цртају свет у којем живе. И баш због тога, можда највише учимо од њих: они цртају, а ми бисмо могли да се смиримо и само гледамо.
др Светлана Цвијановић
