„И ништа ме више не инспирише,

сем наде да ћу једном

да проговорим.”

(„Лепота”,Горибор)

Ова књига није настала из саобраћајне теорије, већ из судара – судара између тела и система, између личног искуства и друштвене стварности, између струке која се заклања иза неутралности и живота који сваког дана страда на улицама широм наше земље. Писана је у периоду између октобра 2024. и октобра 2025. године, у времену у којем је болест моје баке напредовала истим темпом којим је напредовало друштвено распадање око нас. Док је једно тело губило снагу, једно друштво је губило лице.

Она је продукт једног ванредног стања које траје предуго, стања у којем су наши градови постали депоније профита, а наши животи тек статистичка грешка у прорачунима оних који не знају да пројектују ништа осим сопственог интереса.

Књигу можете бесплатно преузети на линку
хттпс://дриве.гоогле.цом/филе/д/1ЛyИYк0гдМбуXпфНк8АаТ78ИцлхРфдгИб/виеw

У том периоду Србија је живела у убрзаном стању колективне анксиозности. Надстрешница која је усмртила шеснаесторо људи у Новом Саду није била несрећа, већ дијагноза једног коруптивног система. То је био тренутак када је систем, који промовише „непокретност” ума и тела, почео да убија сопствену децу.

Студентски и народни протести који су уследили нису били инцидент, већ одговор. Ова књига је настала управо у том расцепу између болничких ходника и улица испуњених бесом и отпором, између тишине терапије и буке протеста, између приватног губитка и јавног злочина.

У протеклих пет година у својим јавним наступима, предавањима и колумнама понављам једну, наизглед једноставну, реченицу: „Улица је основни архитектонски простор града”. Не зграда, не трг, не репрезентативна фасада, већ улица – простор у којем се живот одвија, судара, мимоилази и оваплоћује, простор у којем се најјасније види како друштво функционише, кога штити, а кога жртвује. Један близак пријатељ, после једног од наших разговора, замолио ме је да ту мисао разрадим, да је преведем са језика струке на језик близак људима. Ова књига је, између осталог, покушај управо тога, покушај да се улица врати у центар јавне мисли и расправе, тамо где јој је и место.

Заробљени у непокретности јесте хибридна књига. По жанру, истовремено је дневник, есеј, те саобраћајна и друштвена анализа. Пријатељи који су је прочитали кажу да се може класификовати као дело ангажоване књижевности и урбане социологије, у коме су главни јунаци и мотиви једна бака, град, улица и кандило. По интенцији, она је покушај да се саобраћај врати тамо где му је место – у срце друштва, јер саобраћај није технички систем који постоји изван живота. Он је његово огледало. Саобраћај је социологија у покрету. У њему се виде све наше неједнакости, све наше лажи, сва наша одустајања. У њему се најпрецизније чита ко има моћ, ко има простор, а ко има страх.

Једна од основних теза ове књиге једноставна је, али непријатна: саобраћај у Србији није небезбедан зато што смо „некултурни”, већ зато што живимо у систему који производи несигурност, агресију и понижење као норму. Агресивна вожња није карактерна мана појединца, већ последица друштвеног притиска. Саобраћајна некултура није узрок, већ симптом. Улица само понавља оно што јој политика, економија и медији свакодневно диктирају.

Кроз сва поглавља ове књиге провлачи се једна упорна мисао: не можемо решити саобраћајне и урбанистичке проблеме ако их посматрамо изоловано од друштва у којем настају. Саобраћајна струка која се заклања иза табела, прописа и техничких стандарда, а одбија да види политичке, економске, класне, родне и генерацијске неједнакости, саучесник је у насиљу које тај систем производи. Техничке науке, одвојене од друштвено-хуманистичких, постају хладни алати моћи. Друштвене науке, одвојене од техничке стварности, остају празна реторика. Ова књига полази са становишта да је само холистички приступ, спајање техничких и друштвено-хуманистичких наука, једини могући пут ка безбедном, праведном и одрживом саобраћају.

Књига је структурирана као низ текстова који наизглед говоре о различитим темама: Бору, баки, канцеру, деци, особама са инвалидитетом, бициклистима, достављачима, женама, радницима, капитализму, инвеститорском урбанизму, ауто-индустрији, улици, студентима, протестима и социјално-економском моделу. Али у основи, сви ти текстови говоре о истој ствари: о праву на кретање као основном људском праву; о праву да се крећеш без страха; о праву да улица не буде место ризика, већ место сусрета.

Посебно место у књизи заузима критика аутомобилске културе и машинофилије. Аутомобил овде није третиран као технички објекат, већ као идеолошки производ, као симбол лажне слободе, класне компензације и друштвене подвале. Градови који су жртвовани аутомобилу постали су непријатељи човека. Брзина је проглашена напретком, иако свакодневно односи животе. Паркинг је постао важнији од парка, а проток возила важнији од безбедности.

Добар део ове књиге први пут је имао свој живот у форми колумна. Поједина поглавља су, у различитим фазама настанка, објављивана на порталима који су препознали да питање саобраћаја није маргинална техничка тема, већ суштинско политичко и друштвено питање. Тим објављивањима текстови су добили јавни живот, а тема је добила тежину коју институције нису желеле да јој дају. Овим путем изражавам захвалност тим редакцијама и порталима јер су омогућили да се о улици, простору и праву на кретање говори гласно, јавно и без улепшавања.

Ова књига је и свесни покушај да се у Србији покрене дијалог о просторној правди, о томе ко има право на град, ко има право на улицу, ко има право на безбедно кретање, а ко је системски гурнут на маргину. Она је позив на дебату, али и на политичку артикулацију тих питања, јер простор није неутралан. Он је увек резултат одлука, интереса и односа моћи. Како градимо улице, тако градимо и друштво.

Ова књига не нуди једноставна решења. Она нуди преиспитивање и одговорност. Она тражи да престанемо да се кријемо иза техничких и политичких флоскула и да коначно поставимо питање моћи: ко пројектује улице, за кога и са којим последицама. Она позива струку да престане да глуми неутралност и да преузме етичку позицију и одговорност. Једноставно, да признају да су неке од њихових пракси, иако технички прецизне, људски неприхватљиве. Неутралност је неприхватљива у систему у којем деца страдају на пешачким прелазима.

Стил ове књиге намерно одступа од академске реторике и политичке коректности. Он је личан, понекад лирски, понекад оштар. Такав је јер је и тема таква. Саобраћај није апстракција. Он се уписује у кости, у плућа, у ожиљке. Он пролази кроз животе људи који немају моћ да га обликују, али морају да га трпе. Зато је ова књига писана из перспективе сведока, а не посматрача.

Заробљени у непокретности књига је о људима који су изгубили право на кретање у друштву које се хвали брзином. Она је запис о времену у којем су улице постале бојна поља, а саобраћај систем државног насиља. Она је покушај да се из тог хаоса извуче смисао, али и одговорност.

Ово је књига за оне који више не прихватају да је смрт у саобраћају „цена напретка”; за оне који верују да град може бити место живота, а не преживљавања; за оне који знају да без правде у простору нема ни безбедности у кретању.

Ако после ове књиге више не будете могли да гледате улицу истим очима, она је испунила своју сврху.

Игор Велић, мастер инжењер саобраћаја