Један од ријетких израелских аутора, чије су књиге објављиване у Палестини јесте Етгар Керет. Наравно, прије овога тешког и грозног сукоба гдје су остале само рушевине.
Етгар Керет је Израелац, човјек, који жели да живи савременим начином живота, карактеристичним за Запад. Не уклапа се у јеврејска религиозна ортодокосна учења, као његова сестра, коју сматра мртвом. Не зато што је одбацио или било шта слично, него из жала за њом што је одабрала Бога на потпуно ортодоксан и радикалан начин, живећи у најортодоснијој јерусалимској четврти. Од тада је њена либерна јеврејска породица сматра ,,мртвом“. Вјероватно, имају схватање, ако неко не може да ужива у животу, у пуном смислу те ријечи, онда је мртав. То што је жив, рађа гомилу дјеце, то још више доприноси да се споменик наизглед живог човјека, а тим прије жене, добро утврди, да не би никад којим случајем васкрсао или васкрсла за страсти овога живота.
Ово је аутобиографска књига самог Керета, гдје описује јаз између генерација, па и између оних истих који одаберу различити пут. Етгар је либерални Јеврејин, западних схватања, али ипак показује и дозу патриотске одговорности, кад у разговору са својом супругом, води дијалог о синовом одслужењу војног рока, које је у Израелу са једне стране врло ригорозно и обавезно, а са друге необично ,,еластично“, у смислу да они који неће да служе војску, могу да се позову на религију, приговор савјести и итд.
Пошто је Израел американизован, Етгар и његова супруга воде полемику око служења војске сина, који има три године, као што то раде брачни парови у Америци.
Његова жена је стриктно против тога, Етгар, иако, пацифиста, сматра да није у реду да гину нечији синови, а њихов да сједи кући, па са супругом жели да нађе компромисно решење, да син када напуни осамаест година, сам одлучи. Но, његова супруга не оставља ни ту могућност, што је разумљиво са обзиром да је Лев, њихов син, једино дијете овога израелскога либералнога атеистичког брачног пара, и не желе да жртвују своју срећу ни за какву државу, без обзира што се Етгар служи начелима правде. Изгледа, да је правда у случају ближњих недокучива за многе, и да је она попут резања жилетом најосјетљивих тачака по тијелу, чак, и много више од тога.
Керет има у књизи и изразито архетипско осјећање државе Пољске, одакле су његови преци потекли. Он сам, иако има блискоисточни-медитерански физички изглед, по ријечима његове мајке је пољски писац, након што је прочитала неке од његових књига. Иако, породица му је страдала у тој земљи, доживјела Холокауст, трпјели повремено јаке испаде антисемитизма, који је резултирао и погромима, ипак, било је и много тога лијепог у том периоду током вијекова. Јевреји су у Пољској прије Другог свјетског рата имали највећу популацију у свијету. Као и у осталим државама, гдје су били присутни у већем броју, дали су и овој држави значајан културни, научни, финансијски допринос. Без обзира што су се Јевреји из Источне Европе рачунали као сиромашни, и заиста у највећем проценту и јесу били, за разлику од оних из Хазбуршке монархије, гдје су заиста били елита у сваком погледу, и врло богати.
Током обиласка разних држава посјећивао је Етгар и Пољску. Ишао је и на мјесто гдје је некад била кућа породице његове мајке. Сад на том мјесту је празан простор између два објекта. Посматрао је то мјесто и осјећао све радости и боли једне породице, чији су гени уткани и у њега, и због којих је он оно што јесте. Заиста, у случају Етгара, Пољска јесте била у његовом срцу.
У току дешавања у књизи значајан допринос даје и Керетов отац, који оболијева од рака на језику. Мале су му могућности за преживљавање, осим ако се старац, који је преживио голготу Хитлерових логора не одлучи за могућност да му одсијеку језик, на шта и пристаје. Без обзира на све, умире.
Интересантан је податак Керетових посјета нама сусједне Хрватске, гдје учествује на књижевном фестивалу, али заузврат мора да преноћи у “Музеју сувремене хрватске умјетности“. Приликом прихватања гостовања није мислио на један детаљ. Ова сцена јако подсјећа на сцену из филма Свето место, рађеном по Гогољевој приповјетци Виј, нашег прослављеног редитеља Ђорђа Кадијевића.
Керет се проводио у друштву књижевника, али, кад је откуцала поноћ, скренули су му пажњу на преноћиште у музеју, о ком треба да напише неке своје утиске.
Керету је остављен сређен кревет, али слично као у Кадијевићевом филму, пажњу му привлачи портрет згодне дјевојке са слике. Није спавао читаву ноћ, посматрајући дјевојку. Жао му је било, што ипак није мало легао у удобно спремљеном кревету за њега.
У Хрватској, препознаје многе сличности са својом домовином. Рецимо, конобари му се жале да туристи имају проблем приликом наручивања кафе, јер се на босанском, српском и хрватском ова ријеч другачије изговара, а они неће ником да се замјере, а разлике између подручја са језичком баријером су тако близу.
Керет, у суштину, као и већина умјетника и књижевника широм свијета, не прихвата ограничења, вјештачке подјеле, дискриминацију. Желе да сви имају исте шансе, јер без обзира на све, сви смо људи са својим личним проблемима, када дођемо кући.
Милош Лалатовић
