Једна он новинарки чија смрт ни до данас фактички није разрјешена и интригира јавност јесте она Радиславе Даде Вујасиновић. Извјештај о њеној смрти те 1994.године када се догодила је био крајње непрофесионалан. Званични извјештај је самоубиство. То никако није могло да буде тачно, јер су околности биле потпуно супротне наведеноме. А замјерила се многим моћницима по Србији и из свијета политике и из свијета криминала, људи са којима се никако није смјело шалити. Ипак, Дада је јавно говорила да их се не плаши, и ако јој се нешто догоди, знаће се ко стоји иза тога. Они о којима је највише писала. Да ли су ти људи, заиста, стајали иза њене смрти, њој није ни важно, јер, ко ког да је убио, она је мртва и неће се вратити. А била је млада особа. У тренутку смти имала је свега тридесет година. А прошло је више од тога, од кад њени родитељи траже правду, а у тренутку њене смрти су живјели у Берлину.
Радислава Дада Вујасиновић је рођена 10. фебруара 1964. у Чапљини. У раном дјетињству је једно кратко вријеме живјела са родитељима и старијом сестром у Сплиту и Скопљу. Од 1967. је живјела у Београду.
Кроз основну и средњу школу Дада је показала многе таленте. Вољела је спорт, музику, књижевност и сликање. Бавила се ритмичком гимнастиком, свирала је клавир, лијепо је сликала и писала. Добијала је награде и признања за своја достигнућа у школи и у ваншколским активностима.
Филолошки факултет у Београду је, на којем је студирала Југословенску књижевност и српскохрватски језик, завршила је 1987. године. Убрзо по дипломирању је започела своју новинарску каријеру у редакцији Привредног прегледа. Од 1989. почиње повремено да пише за магазин Дуга, а од 1990. постаје стални члан редакције.
За серију текстова са ратишта у Хрватској, 1991. је добила награду Светозар Марковић, а за новинарско истраживачке текстове о спрези криминала, полиције и политике, тужбе и пријетње. Убрзо постаје јасно да њен стил извјештавања није на зацртаној линији. Упркос покушају неких од њених тадашњих колега да је, сада када прошло доста година, прикажу као некога ко се беспотребно излагао ризику, истина је сасвим другачија. Дада Вујасиновић је сматрала за своју људску и професионалну дужност да објективно забиљежи оно што је видјела и сазнала у својим новинарским истраживањима, не дозвољавајући да било која пропаганда обоји њене извјештаје и текстове. То је чинила све до смрти, 8. априла 1994.
Књига „Сведочења из обешчашћене земље“ је компилација Дадиних текстова, интервјуа и приватних писама и објављена је у Торонту, 1995. године. Изводи из Дадиних текстова се могу наћи и у судским документима Хашког Трибунала.
У последњој реченици текста „Прве две ратне године“, који је објављен 1992. године, Дада Вујасиновић је написала: „Мене, хвала Богу, неће моћи да лажу“.
Милош Лалатовић
