Један од књижевника са простора бивше Југославије, који се можда највише прославио пред саму смрт у сутон живота јесте Ђорђе Лебовић. Војвођански Јеврејин, Сомборац, али и Загрепчанин, сељакао се до краја живота, тако се и деведесетих услед грађанских ратова на овим просторима преселио у Израел, али се поново вратио 2000.године, гдје је до краја живота 2004.године, писао свој једини аутобиографски роман Семпер идем, који није завршен услед смрти аутора, али се то готово и не осјећа.
Лебовић са овим романом, по многима, најбољим српским романом у новом миленијуму, уписао се у ред великих југословенских књижевника, попут, Ива Андрића, Меше Селимовића, Мирослава Крлеже, Данила Киша, Филипа Давида, Борислава Пекића, Мирка Ковача.
Лебовић је један и од неколико великих српских књижевника јеврејског поријекла, а који су живјели до задњих неколико деценија и година двадесетог и почетка двадесет и првог вијека, заједно са Данилом Кишом, Давидом Албахаријем, Иваном Ивањијем, Филипом Давидом. Сви они су дали изузетан допринос српској култури, и уопште култури балканских народа, без обзира што су неки од њих били веома критички настројени према одређеним појавама, које су се јављале у њима, нарочито национализму, паланачкој и малограђанској полусвијести.
Семпер идем, назив, који је Ђорђе Лебовић, узео за своју књигу, био је натпис на улазу у Евангелистичку цркву у Сомбору, а у коју га је бака Лаура водила у дјетинству. Бака Лаура није била његова права бака, била је маћеха његовој мајци, Њемица по националности, а његов дјед се оженио за њу у позним годинама живота. Била је врло добра и побожна хришћанка, за разлику од дједе Адолфа, који се није држао много својих вјерских дужности једног Јеврејина, али у суштини је био добар човјек. Тачније, већи дио Лебовићеве породице није био религиозан, осим неколико изузетака. Па ни сам Ђорђе, али ипак књига има снажан религиозни карактер јеврејског мистицизма, слично као и неке књиге Филипа Давида. Осим, јеврејске религиозне традиције, аутор описује и религиозне људе и њихов карактер из других конфесија, а које су у Сомбору, па и у Војводини до данас присутне. Интересантно, да баш ови људи су најпозитивнији у роману, поготово је лијепо осликао портрет свога професора српскога језика, православног свештеника проте Константина Костића. И сам аутор говори да је увијек имао добар однос са свим вјерским службеницима, свих вјерских деноминација са којима се сусретао, па и са религиозним људима из истих. Можда, најлошији је имао са својим учитељем јеврејског вјеронаука, а који је игром случаја постао професор, замијенивши много образованијег услед његове смрти . Али и у њему временом открива да те мане нијесу страшне, чак су и симпатичне.
Роман описује дјетинство и рану младост Лебовића, а које ће се завршити у Аушвицу , Матхаузену и другим нацистичким логорима. Дјетинство му прати читав низ смрти изазваних и прије ратних догађаја, годинама. На самом почетку прије њих, јавља му се прекогниција или предвиђање будућих догађаја. Дјечак има живу визију Каменоресца, и тај тзв. човјек представља саму Смрт. Приликом обраде споменика Каменорезац уписује на њима разна имена и слика на њима фотографије. А међу њима је и велики број дјеце. Међу дјецом је и његова школска другарица српске националности Бранкица. Бранкичина бака, жена са црном марамом, какве носе обично Српкиње, предвиђа на основу ранијег свога искуства, да неће бити добро. Вријеме је било и раније тако, прије него што су дошле Морије. И, заиста у Сомбору се појављује дифтерија од које мала Бранкица умире, а и Ђорђе се убрзо разбољева и једва преживљава. Његове прекогнитивне способности биће у будуће ограничене на његове претке, дједу и прадједу као путоводитеље, које дјечак никад није упознао, али који су били изузетно побожни Јевреји, слични православним јуродивцима. Нијесу били ортодоксни попут тече Беле, угледног трговца златом и дијамантима, који је изговарао велики број молитава у току дана, а са којим ће се Ђорђе на крају наћи заједно у Аушвицу. На крају су готово већина ликова из романа мртви, као и највећи дио породице аутора. При изласку из логора откриће ту страшну истину, да му је четрдесетак чланова најближе породице и родбине страдало услед нацистичких погрома Јевреја. Поред овога, Лебовић је имао личну драму у дјетинству, родитељи су му се развели док је још био беба, услед заљубљености његовог оца у другу жену нејеврејског поријекла Мацу Ујкери, што је у то вријеме била права ријеткост, нарочито у јеврејским породицама. ,,То није достојно једног Јеврејина“, говорио би дједа Адолф за свога бившег зета, а Ђорђевог оца Павла. Старији брат му је остао да живи са оцем и маћехом Мађарицом, због чега са њим није био никад прилично близак, иако су се сви ови људи, невјероватно, састајали за велике јеврејске и друге празнике. Мали Ђорђе је имао лош однос са својом маћехом, за разлику од осталих чланова њене породице. Стално су били у некој врсти рата, због циничних испада дјечака, једино су проналазили заједнички језик, кад су оговарали баку Марију, очеву мајку, која је потицала из чувене и богате јеврејске породице Херцог. Бака Марија је имала још четири сестре, све су биле врло повезане, осим пете, Матилде, која се због удаје за по њима погрешног човјека удаљила готово сасвим од њих. Ове жене су биле врло богате, снобовски и критички настројене, склоне оговарању и презривости, такође, морало је да се све одвија по њиховим правилима. Заузимају посебно и помало комично мјесто у роману, гдје аутор исмијава наведене људске особине присутне код њих, називајући их Херцоговке. Презиме у роману је посебно акцентовано на њих четири.
Осим њих, сличне особине има и ујна, жена ујака Матије, који је пробисвјетски настројен. Прошао велики дио свијета, дједа Адолф према њему је био прилично слаб, позајмљивао би му новац, који му овај никад не би вратио. Са женидбом се скрасио, отворио радњу и није много бирао етичка средства да дође до новца. Његова жена је била врло богата, али и доста по многима глупа жена, па и тврдоглава. Увијек је имала неки сувишни коментар гдје му није мјесто.
За разлику од ујака Матије други ујак Рудолф или Руди је несрећно преминуо прије рата. Био је сушта супротност Матији. Због љубави хтио да оде у Америку, али због смрти није успио.
Иако са оцем није био у добрим односима, али је ћутао, Ђорђе се није ни свађао, био је то упркос свему врло миран човјек, као и његов очух Андрија Бухвард, а кога је називао Књигашума, јер његово презиме са њемачког превода управо то и значи, али за разлику од оца, са очухом је имао одличан однос. Често је за разноразне проблеме одговорност пребацивао на свог биолошког оца. Једном је у школи дошао у конфликт са професорицом франсцуског, а са којом је до тада био коректан, због изјаве да има ,,два оца и једну мајку, и двије бабе и једног дједу“. То је за жену било неприхватљиво, намећући малом Ђорђу да нико не може имати два оца, већ постоје отац и очух. Али дјечак је био непопустљив. Од тада се њихов однос драстично погоршао.
Очух Андрија је изразито позитивно описан лик у роману. Са мајком му се упознао након што је једне прилике спасио Ђорђа, пошто је као сасвим мали дјечачић врло заволио цвијеће, а због цвијета је имао да настрада. Заволио је цвијеће уз своју никад прежаљену служавку Дади, која је била анђео његовог дјетинства, а отпустилу су је због овог испада са Ђорђем. Ово се дешавало у Загребу, гдје је једно вријеме живио. Тачније, као што рекох, мијењао је адресе на одређени период, као да је тим имитирао судбину свога народа који се нигдје није могао скрасити дуго.
Незаобилазан лик у роману припада течи Стевану или Иштвану Лукачу, како је било његово право име. Једини је од свих преживио ратне страхоте, и то захваљући својој шаљивџијској природи, али не без скупо плаћене цијене за то. Наиме, теча Стеван је био изразито промоћуран што се тиче шала, али и животних савјета речених на шаљив начин. Годинама је био један од главних извора разних животних мудрости које је Ђорђе од раног дјетинства записивао у неким својим полудневницима, а који су се звали Сваштара, Плава свеска прва и друга. Записивао је и своје мисли које би му дошле на мистичан начин, али и свог оца, очуха, дједа, професора, школских другова, за које и није сматрао да су нарочито интелигентни, али ће се после увјерити у супротно. Сам теча Стеван због своје необуздане шаљивости бива пријављен мађарској фашистичкој управи, неколико пута привођен, а онда на основу свједочења свога кума Кароља осуђен због вица који се односио на Хортија, мађарског фашистичког вођу. Провео године у затвору у којем због своје шаљивости добија повлашћен положај временом.
Мали Ђорђе током дјетинства и тешких година адолосценције лелуја између рационализма свога дједе Адолфа, који је одбацио религиозност у виду како то раде ортодокси или уопште религиозни Јевреји, па и људи осталих конфесија, јер му је и супруга била религиозна хришћанка Њемица, али са њом обично није долазио у сукоб у вези религије, без обзира на њено стално помињање Бога, осим кад је на почетку њиховог позног брака у кући окачила распеће, на што јој је он рекао да га скине, јер није ни он окачио Давидову звијезду. Касније ће се у тешким тренуцима ово распеће поново враћати. Такође, други дио његове имагинарне стварности представљају његови упокојени дјед Јосеф и прадједа Елијах, такође још један живи старац Готлиб мистик, познаваоц кабале, са којим га је упознао његов школски друг, сазнавши да се овај интересује интезивно за јеврејску мистику. Овдје је направљена и сама паралела јеврејског народа између њихове окренутости свијету и његовом рационализму и јеврејске мистике, која је тешка и опасна. Тако да је и у самом роману дјед Адолф као представник рационализма и ,,здраве памети“ представљен свијетло, позитивно и хедонистички, а дјед Јосеф и прадјед Елијах као позитивни, али који предочавају горку и мрачну истину кроз визије. Тако се у још маленом дјечаку мијешају ствари које он по логици рационализма свијета не би требало ни да примирише, али о том не одлучују ни дјечак ни рационалисти.
Интересантна је у роману та подмукла природа Зла, која се годинама полако провлачи, али зна и да нападне изненада. Становници Загреба и Сомбора јеврејског поријекла слушају вијести о нацистичким ,,наводним“ непочинствима, али их сматрају често неозбиљним, неприхватљивим, једини дједа Адолф, који неће да се зове више тако због подударности његовог имена са фиреровим, сматра да Хитлер није безопасан, потиче из провинцијских и сеоских дјелова Аустрије у близини Линца, а он је као некадашњи аустријски војник упознао такве. Необразовани, неотесани, глупи, примитивни, али тврдоглави, склони предрасудама, што би ми данас рекли сељаци, али не у смислу људи који се баве пољопривредом, већ по својој структури личности коју је, истина, и подручје, гдје живе одредило.
Овај роман настао у позној старости Ђорђа Лебовића, човјека, интелигентног и ,,проклето“ радозналог, који је претурурио и преживио много тога, што велики број људи не би ни за више живота, представља својеврсну опомену на свијет и његове понуде. Да су оне често горке, па биле у рату или ван њега, јер нијесу ни сви проблеми везани за трагедију рата, сваки човјек има и своју личну, персоналну врсту страдања од које се не може побјећи. Можда због година старости писца, његовог квалитета, невјероватног броја народних, књишких и личних умотворина, роман заиста представља нешто више од обичног књижевног дјела, представља и психолошко, парапсихолошко, религиозно дјело, историјско свједочанство, роман дјетинства и одрастања и много друго још , па је и због тога од критичара тако високо цијењен.
Милош Лалатовић
