„Једино ми важно било да постанем лево крило ил центарфор школског тима…”, тако је певао Ђорђе Балашевић у чувеном хиту „Прва љубав”.
Мало људи зна да је легендарни певач као дете био до „ушију” заљубљен у најважнију споредну ствар на свету. Као дете отац Јован га је одвео на стадион Војводине да се упише у пионире бившег првака Југославије. Тамо га је дочекао некадашњи репрезентативац и члан шампионског тима Војводине из 1966. године Жарко Николић.
Чика Жарко познат по строгости, био је сурово искрен према малом Балашевићу. Посаветовао га је да није талентован за фудбал и да би било боље да се посвети нечем другом. Ђоле није то превише трагично схватио и брзо се окренуо музици. За разлику од њега, другар из детињства, Слободан Павковић који је у то време живео у чувеном „Блоку” је био велики таленат за лопту. Бобе, како су га звали још од дечачких дана, је одмах прошао и почео да тренира у Војводини. Стеван Секереш није имао никакву дилему да ће израсти у аса.
Годинама је био Павковић незамењива „десетка” Новосађана. Дебитовао је против Челика као малолетник у пролеће 1974., али наредна сезона 1974/75. је остала незаборавна. Војводина, на чијој клупи је после одласка Вујадина Бошкова дошао Тоза Веселиновић, се до последњег кола борила за шампионску титулу са Сплићанима. Ипак, на крају чувени Ивићев Хајдук, за који су играли Јерковић, Шурјак, Мужинић… стигао до титуле.
Новосађани су у оба сусрета победили и надиграли Хајдук. У Новом Саду са 2:0 други гол је постигао Павковић, а у Сплиту чак са 4:1. Дан када сам гледао ту утакмицу је био један од лепших у мом животу. По многима Павковић је без дилеме био најбољи фудбалер Југославије те године. Захваљујући блиставим играма стигао је до младе репрезентације где је био стандардан.
У дресу Новосађана Слободан Павковић је био живи пример како фудбалски мангуп може да буде хронично симпатичан. Траг је оно што остаје мимо славе. Како је само Бобе одиграо ту сезону. Његова игра је била славље фудбала. Незаборавно. Супериорно талентован, луцидан, са феноменалним прегледом игре, увек у служби колектива.
Иако је тек постао пунолетан одисао је самоувереношћу мајстора. Играо је заносно, са личним печатом, са пуно страсти. Аплаудирали су му и у Сарајеву, Загребу, Мостару, свуда где се појавио. Брзо је постао љубимац маса. Новине су биле пуне текстова о њему. Поштовање је стекао искључиво својом игром. Данас таквих нема.
Као деца Ђоле и Бобе су осим фудбала много волели музику. У време када је Павковић дебитовао за „црвено-беле” Ђорђе Балашевић је певао у групи Жетва, али је крајем 1977. године заједно са Верицом Тодоровић формирао Рани мраз. Осим њих трећи члан групе је био гитариста Владимир Кнежевић. Први велики хит Раног мраза је био „У раздељак те љубим”. У децембру су у Београду први пут наступили пред већим бројем гледалаца. Том приликом је у хали Пионир Мате Парлов изабран за најбољег спортисту године, а Рани мраз је свој хит „У раздељак те љубим” препевао „У левицу те љубим” што је дочекано са овацијама публике.
На познатом фестивалу Опатија 1978. године Рани мраз којег су чинили Ђорђе Балашевић, Владимир Кнежевић и Верица Тодоровић уз помоћ два члана групе Неопланти певали песму, која је касније постала велики хит „Прва љубав”. Непосредно после завршетка фестивала представници „Југотона” су ступили у контакт са Балашевићем и инсистирали да се песма сними у што краћем року.
Пошто још увек нису били комплетирали групу, Ђоле се сетио свог другара Слободана Павковића и позвао га да на снимању сингла „Прва љубав” свира гитару, што је Бобе прихватио без поговора. Позив другара из детињства са којим је ишао у исту гимназију се наравно не одбија. Плоча је продата у рекордних 130.000 примерака и у аналима је остао омот сингл плоче на којој су уз Балашевића, Павковић, Владимир Кнежевић и Верица Тодоровић.
Ђоле је свој живот посветио музици, а Бобе фудбалу. Обојица су били атипични за своје професије. Пре би се за Павковића рекло да је живот посветио музици, а не фудбалу. Током каријере је стално носио дугу косу и најчешће био необријан. Они који га добро познају кажу да је био прави виртуоз на гитари и да није било ниједног хита којег није могао да одсвира. Крајем 2024. године је објавио „ЦД” „Музичка антикварница” и још једном потврдио дар и за музику.
За разлику од њега музичар Балашевић никада није носио дугу косу. Иако је био једна од највећих музичких ведета на просторима СФРЈ никада није био уображен. У природи великих уметника скромност није била врлина, али Ђоле је био изузетак. Био је ненадмашни протагониста једног времена. Патријарх осећајности. Никада није жудео да буде звезда и мега популаран. Промотер доброг срца. Таквом песмотворцу се морате поклонити без обзира да ли сте верник или атеиста. Песма „Дно дна” то на најбољи могући начин потврђује. Речи за њу је написао 2017. године, а и те како је актуелна и дан данас иако је легендарни кантаутор отишао у вечност 2021. године.
Напред исписани редови су градиво за носталгичне јер јава изгледа као страва. Сада се музиком и фудбалом може бавити свако. Лажна елита је давно срозала све критерије. Зато се увек треба присетити старих добрих времена. У мојим тинејџерским годинама фудбал и музика су били изузетно важни. Ђоле и Бобе новосадске легенде. На овим просторима више нема таквих музичких и фудбалских чудотвораца какви су били Ђорђе Балашевић и Слободан Павковић. Без њих би некадашња Југославија била досаднија. Овај сведок пише да се неке чињенице не би заборавиле.
Милорад Бјелогрлић
