„Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo il centarfor školskog tima…”, tako je pevao Đorđe Balašević u čuvenom hitu „Prva ljubav”.
Malo ljudi zna da je legendarni pevač kao dete bio do „ušiju” zaljubljen u najvažniju sporednu stvar na svetu. Kao dete otac Jovan ga je odveo na stadion Vojvodine da se upiše u pionire bivšeg prvaka Jugoslavije. Tamo ga je dočekao nekadašnji reprezentativac i član šampionskog tima Vojvodine iz 1966. godine Žarko Nikolić.
Čika Žarko poznat po strogosti, bio je surovo iskren prema malom Balaševiću. Posavetovao ga je da nije talentovan za fudbal i da bi bilo bolje da se posveti nečem drugom. Đole nije to previše tragično shvatio i brzo se okrenuo muzici. Za razliku od njega, drugar iz detinjstva, Slobodan Pavković koji je u to vreme živeo u čuvenom „Bloku” je bio veliki talenat za loptu. Bobe, kako su ga zvali još od dečačkih dana, je odmah prošao i počeo da trenira u Vojvodini. Stevan Sekereš nije imao nikakvu dilemu da će izrasti u asa.
Godinama je bio Pavković nezamenjiva „desetka” Novosađana. Debitovao je protiv Čelika kao maloletnik u proleće 1974., ali naredna sezona 1974/75. je ostala nezaboravna. Vojvodina, na čijoj klupi je posle odlaska Vujadina Boškova došao Toza Veselinović, se do poslednjeg kola borila za šampionsku titulu sa Splićanima. Ipak, na kraju čuveni Ivićev Hajduk, za koji su igrali Jerković, Šurjak, Mužinić… stigao do titule.
Novosađani su u oba susreta pobedili i nadigrali Hajduk. U Novom Sadu sa 2:0 drugi gol je postigao Pavković, a u Splitu čak sa 4:1. Dan kada sam gledao tu utakmicu je bio jedan od lepših u mom životu. Po mnogima Pavković je bez dileme bio najbolji fudbaler Jugoslavije te godine. Zahvaljujući blistavim igrama stigao je do mlade reprezentacije gde je bio standardan.
U dresu Novosađana Slobodan Pavković je bio živi primer kako fudbalski mangup može da bude hronično simpatičan. Trag je ono što ostaje mimo slave. Kako je samo Bobe odigrao tu sezonu. Njegova igra je bila slavlje fudbala. Nezaboravno. Superiorno talentovan, lucidan, sa fenomenalnim pregledom igre, uvek u službi kolektiva.
Iako je tek postao punoletan odisao je samouverenošću majstora. Igrao je zanosno, sa ličnim pečatom, sa puno strasti. Aplaudirali su mu i u Sarajevu, Zagrebu, Mostaru, svuda gde se pojavio. Brzo je postao ljubimac masa. Novine su bile pune tekstova o njemu. Poštovanje je stekao isključivo svojom igrom. Danas takvih nema.
Kao deca Đole i Bobe su osim fudbala mnogo voleli muziku. U vreme kada je Pavković debitovao za „crveno-bele” Đorđe Balašević je pevao u grupi Žetva, ali je krajem 1977. godine zajedno sa Vericom Todorović formirao Rani mraz. Osim njih treći član grupe je bio gitarista Vladimir Knežević. Prvi veliki hit Ranog mraza je bio „U razdeljak te ljubim”. U decembru su u Beogradu prvi put nastupili pred većim brojem gledalaca. Tom prilikom je u hali Pionir Mate Parlov izabran za najboljeg sportistu godine, a Rani mraz je svoj hit „U razdeljak te ljubim” prepevao „U levicu te ljubim” što je dočekano sa ovacijama publike.
Na poznatom festivalu Opatija 1978. godine Rani mraz kojeg su činili Đorđe Balašević, Vladimir Knežević i Verica Todorović uz pomoć dva člana grupe Neoplanti pevali pesmu, koja je kasnije postala veliki hit „Prva ljubav”. Neposredno posle završetka festivala predstavnici „Jugotona” su stupili u kontakt sa Balaševićem i insistirali da se pesma snimi u što kraćem roku.
Pošto još uvek nisu bili kompletirali grupu, Đole se setio svog drugara Slobodana Pavkovića i pozvao ga da na snimanju singla „Prva ljubav” svira gitaru, što je Bobe prihvatio bez pogovora. Poziv drugara iz detinjstva sa kojim je išao u istu gimnaziju se naravno ne odbija. Ploča je prodata u rekordnih 130.000 primeraka i u analima je ostao omot singl ploče na kojoj su uz Balaševića, Pavković, Vladimir Knežević i Verica Todorović.
Đole je svoj život posvetio muzici, a Bobe fudbalu. Obojica su bili atipični za svoje profesije. Pre bi se za Pavkovića reklo da je život posvetio muzici, a ne fudbalu. Tokom karijere je stalno nosio dugu kosu i najčešće bio neobrijan. Oni koji ga dobro poznaju kažu da je bio pravi virtuoz na gitari i da nije bilo nijednog hita kojeg nije mogao da odsvira. Krajem 2024. godine je objavio „CD” „Muzička antikvarnica” i još jednom potvrdio dar i za muziku.
Za razliku od njega muzičar Balašević nikada nije nosio dugu kosu. Iako je bio jedna od najvećih muzičkih vedeta na prostorima SFRJ nikada nije bio uobražen. U prirodi velikih umetnika skromnost nije bila vrlina, ali Đole je bio izuzetak. Bio je nenadmašni protagonista jednog vremena. Patrijarh osećajnosti. Nikada nije žudeo da bude zvezda i mega popularan. Promoter dobrog srca. Takvom pesmotvorcu se morate pokloniti bez obzira da li ste vernik ili ateista. Pesma „Dno dna” to na najbolji mogući način potvrđuje. Reči za nju je napisao 2017. godine, a i te kako je aktuelna i dan danas iako je legendarni kantautor otišao u večnost 2021. godine.
Napred ispisani redovi su gradivo za nostalgične jer java izgleda kao strava. Sada se muzikom i fudbalom može baviti svako. Lažna elita je davno srozala sve kriterije. Zato se uvek treba prisetiti starih dobrih vremena. U mojim tinejdžerskim godinama fudbal i muzika su bili izuzetno važni. Đole i Bobe novosadske legende. Na ovim prostorima više nema takvih muzičkih i fudbalskih čudotvoraca kakvi su bili Đorđe Balašević i Slobodan Pavković. Bez njih bi nekadašnja Jugoslavija bila dosadnija. Ovaj svedok piše da se neke činjenice ne bi zaboravile.
Milorad Bjelogrlić
