Када је Александар Вучић изјавио да је задовољан медицинским особљем, а готово у исто време рекао да Драган Милић уради „две–три операције годишње“, многи лекари су се запитали – како се заправо мери рад у медицини. Јер медицина није политичка статистика.
Рад лекара, посебно кардиохирурга, не мери се конференцијама за штампу него операционим салама, ноћима проведеним у болници и годинама искуства потребним да би човек уопште смео да отвори грудни кош пацијента.
У болницама широм Србија постоје људи који деценијама носе тај терет. Међу њима су кардиохирурзи који иза себе имају хиљаде операција и генерације младих лекара које су обучавали. Зато многима звучи апсурдно када се такав рад своди на једну политичку реченицу. Али проблем није само у тој тврдњи.
Проблем је у томе што је Драган Милић последњих година постао један од ретких лекара који јавно говори о стварном стању у здравству у Србији. Он говори о листама чекања. О одласку медицинских сестара. О томе да се медицина не може водити политичким маркетингом. И говори о парадоксима који су свима видљиви.
Рецимо – када људи који свакодневно на телевизијама бране савршенство српског здравства, сами одлазе на операције у иностранство. Тако смо недавно могли да видимо како Драган Ј. Вучићевић, власник таблоида Информер, одлази на рутинску операцију у Немачка. Ако је здравствени систем у Србији толико добар колико нам се говори – зашто се рутинске операције раде у Немачкој? То питање не поставља само Драган Милић. Поставља га и сваки лекар који годинама ради у болници и гледа како се систем крпи импровизацијама.
У болницама широм Србије недостаје медицинских сестара. Оне које су годинама училе посао одлазе. На њихова места понекад долазе људи који су до здравствене професије стигли кроз брзе преквалификације. На папиру то изгледа као решење.
У пракси то често значи да у ноћној смени поред пацијента стоји особа која нема искуство да препозна озбиљно погоршање стања. Да зна када инфузија мора одмах да се заустави. Да препозна знакове сепсе, шока или наглог пада притиска.
Медицина, међутим, није професија у којој се грешке лако поправљају. У болници се не види одмах политичка одлука. Она се види касније – у пропуштеној терапији, у погрешно постављеној инфузији, у позиву лекару који је стигао прекасно. Лекари то знају јер свакодневно гледају последице.
Зато међу здравственим радницима постоји горак осећај када се говори о „задовољству системом“. Јер они знају да квалитет здравства не зависи од политичких изјава него од људи који стварно раде. Од лекара који оперишу и када су исцрпљени. Од сестара које знају да препознају опасност пре него што монитор почне да пишти. И од система који мора да схвати да медицина није место за импровизацију.
Када пацијент дође у болницу, њему није важно ко је на власти и ко је у којој странци. Он верује да ће особа поред његовог кревета знати шта ради. Зато питање није да ли је власт задовољна медицинским особљем.
Право питање је: да ли су пацијенти безбедни у систему у коме се истина све чешће доживљава као напад. А медицина је можда једина професија у којој игнорисање истине врло често значи – нечији живот.
др Светлана Цвијановић
